Igraj na sigurno. Čaša je poluprazna. Svi su zli i pokvareni. Čuvaj dupe. Ćuti i kenjaj. Radi šta ti se kaže. Nema dalje. Crno nam se piše.
Poznato vam zvuči, je l’ da?
To je “stvarnost” onako kako je većina vidi. To su upozorenja koja će vam nametnuti i najbliži. Stav koji će vas staviti u sredinu i ušuškati. Ostaje samo da sačekate penziju. Šta ćeš više? Malo li je na ovu skupoću?
U takvoj “stvarnosti” nema lepšeg sutra, nema ni izgleda za to. Nema sanjanja, ostaju samo pusti snovi. Ali život ne mora da bude sivilo. Sve zavisi od vas i od toga da li i koliko sačuvate od sna. No, često ni ne znamo gde smo ih zaturili. Probudimo se usred kolotečine i nemamo vremena da pogledamo ni levo ni desno. Evo kako se snovi gube u tri koraka.
Nemam vremena
Vreme je volja da nađete vremena
Prvi simptom da gubite snove jeste izgovor – nemam vremena. No, neki od najuspešnijih i najzaposlenijih na planeti opet nađu vremena za sve. To je zato što je vreme pitanje volje.
Potišteni, ljudi bez snova ili oni što su od snova odustali uvek su umorni, nikad nemaju vremena. Dan im je prekratak, ili prebrzo prođe. Ali ako bolje pogledate, uvek imate vremena. Uvek. Blejite li predugo u Facebook? Gubite li vreme srkućući kafu satima? Sedite na WC šolji čekajući “nadahnuće”?
Ustanite ranije, borite se za snove!
Nije to sigurno
Samo smrt i porez su izvesni, sve ostalo može i da ne bude
Da se iscimam, pa da propadnem? Ništa to nije sigurno. Ko zna gde ću da završim. Traži manje, nemoj da se nadaš.
Istina je da kako seješ tako i žanješ. Ne vidi se svaki ishod odmah, a uspeh često izgleda kao propast. Istinski iskren napor ne može da propadne. Deluje vam da su oni što su uspeli preko noći isplivali na vrh, a da sopstveni napori neprestano padaju u kaljugu? To je zato što je uspeh veoma daleko i nije izvestan, ali radost je i u samom putovanju ka vrhu. U lovu, u borbi za svoj san.
Za one koji su pravi pobednici ishod nije važan, već borba. Činjenica da se nalaze na putu ostvarenja svoje sreće. Čak i ako se ne nađete na vrhu planine, bili ste na pohodu. Sećam se jednog prijatelja koji je neprestano radio “dream jobs”. Nije postao bogat i slavan, ali je uvek radio posao koji je voleo i to je ogroman uspeh sam po sebi.
Ne talasaj
Sve je ravno i samo čekamo da se smrkne
Kad život postane nedeljno popodne, kad se zadovoljavamo malim, kad pružamo najmanje što možemo, tada su snovi već na samrti. Postigli smo mir u životu, takoreći penzionerski. A onda se iznenadimo kad sretnemo starce koji traže više od života. Zaustavi nas bakica koja se lavovski baca na život. Pomislimo, ludaka ima svuda, a onda neki naši vršnjaci vidimo kako grizu i traže još od života. Zar se nisu umorili? Zar nisu skapirali da više nisu mladi? Zar su toliko drski?
Istina je malo drugačija. U toj bonaci života mi smo ti koji smo odustali od sna. Ali snovi nas ne napuštaju. Trule u nama i vraćaju nam se u najdemonskijim oblicima kao što su zavist, zloba, osećanje ispraznosti, anksioznost, nesigurnost, razočaranje, poraz, kukavičluk, neznanje.
Odustajanje od snova je smrtonosno, jer kad ispunite sve tri faze i kad snovi zaista izdahnu, i sami ćemo pohrliti ka smrti. Smrti koja će nas zanavek osloboditi posla, neumoljivog točka vremena, izvesnosti i tog užasnog mira nedeljnog popodneva…
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
