Gledajući svoja posla i svoje interese, itekako možete da učestvujete u borbi za dobrobit zajednice. Vaši ineteresi se uvek podudaraju sa još nečijim i onda svako, radeći u svom interesu, radi za tim i projekat koji taj tim sprovodi. Neke borbe je lako prepoznati i voditi, jer ste sigurni da su vaše i da u njima možete da se pokažete, dokažete i prosperirate.
Kako da prepoznamo borbu koja nije naša, a da to ne bude samo obična nezainteresovanost i pranje ruku od kolektivne odgovornosti?
Da li je politika naša borba? Pravo i dužnost glasanja nas ubeđuju da jeste. Ako osećate da to nije dovoljno (a nije) pronađite sebe u nekoj vrsti aktivizma. Prava dece, samohranih majki, siromašnih, bolesnih, životinja. Očuvanje prirode, ekološka svest, urbana kultura, sve su to borbena polja za sve nas. Možda ste individualac, nesklon kolektivnom delovanju, unutar udruženja i organizacija, ali ove borbe se odvijaju svakodnevno u našim domovima i našem najbližem okruženju.
Kad vodite računa o tome kako i gde bacate đubre, kad spljeskate plastične boce i odvojite ih od drugog otpada, kad naučite decu da se ni papirić ne baca usput bilo gde, a kamoli pikavci, plastične kese i otpaci, kad se odgovorno brinete o svom kućnom ljubimcu ili usvojite i negujete neku izgladnelu životinjicu, kad ih pošaljete u prodavnicu da kupe potrepštine baki, kad vodite računa o kućnom redu i obavestite komšije i zamolite ih za razumevanje, ako imate neku proslavu ili radove koji će poremetiti taj red…
Nije teško imati u vidu neugrožavanje drugih, dok gledate svoja posla.
Mešanje u tuđa posla je, međutim, vrlo osetljiv teren. Ali ponekad, mešanje je deo opšte borbe. Za prava dece ili suzbijanje nasilja, recimo.
Imate komšiju koji kad popije, mlati ženu i decu. I svi u komšiluku to znaju. I svi cokću sa neodobravanjem i pitaju se zašto ta žena to trpi. Hoćete li reagovati? Pozvati miliciju, prijaviti socijalnoj službi, ili makar pokušati da razgovarate sa tom ženom, ili sa tim čovekom, koji deluje kao uzoran građanin kad je trezan?
Ljudi neće da se mešaju. Misle da to nisu njihova posla. To što se dešava u nečija četiri zida, ne tiče se nas. A zašto nas onda uznemirava? Možete li da slušate viku i udarce i da se pitate hoće li ovaj put neko pasti mrtav, a da vam se ne prevrće u stomaku i da se ne zapitate možete li ipak nešto da preduzmete?
Ispada da jesu naša posla ono što nas uznemirava, brine i plaši, makar se to odvijalo u nečija četiri zida.
Ono što ne možete očekivati, to je da vam neko bude zahvalan što ste se umešali. Verovatno ćete doživeti neprijatne trenutke, ako pokušate da razgovarate sa nekim ko maltretira svoje ukućane, a taj neko će vas osorno podsetiti da treba da gledate svoja posla, ako vas već sasvim eksplicitno ne pošalje u tri lepe.
Ali, ako ignorišemo takvu situaciju, a redovno joj svedočimo kao pasivni posmatrači, onda smo saučesnici u zločinu.
Nema svedoka, koji nije umešan. I dužan da svedoči i to pre nego što ga zakon prozove. Jer možda nekome sačuvate život, ako reagujete.
