I sve se to odvija nesvesno, van našeg uvida, spoznaje i kontrole, truje nam i podriva bliske odnose, uslovljava naše reakcije i utiče na naše postavljanje granica. Uvlačimo druge u svoju dramu, ili smo uvučeni u njihovu, ili se smenjujemo u tome i pitamo se zašto nam tako teško ide, zašto smo nesrećni, šta nismo učinili i šta smo učinili pogrešno. Suočavajući se sa mehanizmom projekcije koji uslovljava ponašanje osobe koju volimo, bivamo zaprepašćeni što nam se pripisuju loše osobine koje nemamo i počinjemo da se pitamo da li smo možda stvarno tako loši, a da to uopšte i ne znamo. Kada nas bliska osoba idealizuje, opterećuje nas svojim nerealnim očekivanjima i izluđuje nas slikom nas samih koju nam nameće, ne uviđajući da nas vređa time što zapravo ne voli nas, nego svoju lepu sliku o nama. Pasivna agresija bliske osobe izaziva nas da budemo grubi, hladni i neprijatni, kakvi ne želimo da budemo u emotivnim odnosima.
Ostajući u odnosima u kojima se odvijaju ove drame i pokušavajući da shvatimo šta se dešava, možda imamo šanse da napravimo uvide i pomake, ali najčešće se dešava da svojom upornom tolerancijom šaljemo poruku drugoj osobi da joj je takvo ponašanje dozvoljeno i tada postajemo žrtve svojih labavih ličnih granica u kojima lako saosećamo sa drugom osobom i zaboravljamo ko smo, koje su naše vrednosti i šta nam je najvažnije, dok druga osoba ostaje zaglavljena u svojim obrascima – i svi su na gubitku. Preterano tolerantna osoba postaje “hrana” i “gorivo” za negativne obrasce druge osobe, a ona se ni na koji način ne menja i ne razvija, već samo postaje sve okorelija u svom ponašanju.
