Dobro, kontam, nisam glupa, postavljaš granice drugima da bi znali da njihovo ugrožavajuće ponašanje nije prihvatljivo. Ali to bi trebalo da bude prevaziđen koncept u 21. veku. Prevaziđen u vaspitanju, u partnerskim i svim ostalim odnosima. A za koji vek bismo mogli da prevaziđemo i koncept zakona.
Kome su potrebne granice i zakoni? Nesvesnima.
Dugo se verovalo da su deca nesvesna i da ih treba vaspitavati postavljenjem granica, nagradom i kaznom. Meni je to bilo sumnjivo u startu. Tako se dresiraju psi, to nije vaspitanje, to je uslovljavanje. Ali ja sam cat-person i nikako ne bih mogla psu da pružim dresuru koja mu je potrebna. Osim što sumnjam i u taj koncept i verujem da kad bi psetance odraslo pored mene, bilo bi isto tako samosvesno kao mačka. Ili dete. Tek pre nekoliko godina, počelo je da se piše i priča o novim konceptima vaspitanja, odnosno, o tome da je kazna kao metod vaspitanja destruktivna – kad je stigla potvrda da je moje nepoverenje prema toj vrsti vaspitanja na mestu, moja su deca dotle već porasla, bez kazne, ali i bez nagrade, ali i bez postavljanja granica. Psihologiji će trebati još vremena da me stigne, pa da to sve poveže i pozove na preispitivanje.
