Da li sam ja neka skroz čudna osoba, kad sam odbacila većinu onoga u šta većina ljudi veruje? Pitam se ponekad. Ali češće se pitam, da li je moguće da samo ja uviđam koliko je ovo pogrešno? Onda gledam oko sebe, osluškujem i čekam da čujem odgovor zdravog razuma. Ponekad čekam godinama.
U šta dakle, ja verujem, kad odbacujem postavljanje granica, nagradu i kaznu – ne samo kao modele vaspitanja, nego kao životne koncepte?
Verujem u svest, istinu i pomeranje granica.
Ograničeni smo time što smo rođeni i postojimo u ljudskom telu, koje ima rok trajanja. Da li nam treba još ograničavanja? Ili je naš posao da osvestimo svoja ograničenja, kao i mogućnosti da ih prevaziđemo. Da pronađemo snagu duha, kad snaga tela nije dovoljna, da istinom i mudrošću nadiđemo ego, ljubavlju strah…
To možda zvuči kao neka romantičarska filozofija, ali to je moje životno načelo i svakodnevna praksa. Ona zahteva svesnot, istinu i razumevanje. A svesnost, istina i razumevanje zahtevaju neposrednost. A neposrednost zahteva hrabrost. I to je jedino vaspitanje koje sam primenjivala u odgajanju svoje dece. Volela sam ih i poštovala, uvek. Nisam ih lagala, nikad. Nikad osuđivala. Nisam ja neki zen-majstor, to nije bilo lako, ali bilo je prirodno. Istovremeno sam učila da volim i poštujem sebe – moja deca su uticala na mene u tom smislu, više od bilo koga i bilo čega drugog na svetu. Spasla su mi dušu. Metaforički i bukvalno.
Religiozni koncepti – ograničavajući. Vaspitni koncepti – ograničavajući. Svest – oslobađajuća. Toliko znam sto posto. Sve ostalo je podložno sumnji, preispitivanju, razotkrivanju. A ima toliko svega ostalog.
U svetu ega vladaju granice, uslovljavanja, kompromisi, razočaranja. U svetu svesti vlada sloboda. Živeti slobodan u zadatim granicama, najveći je izazov evolucije ljudskosti.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/kat_in_nyc
Aleksina Đorđević
