Postavljanje granica je stvar ega – zdrav ego postavlja zdrave granice. Ne možete svuda ići goli, sa srcem na poslužavniku, ne možete svima davati sebe i primati ih u svoju dušu. Možete, ako ste Isus, što verovatno niste. Teško je slediti njegov put, potpuno odbaciti ego i potpuno služiti ljubavi i razumevanju. Jer, morate živeti u svetu u kome živite i morate voleti sebe, da biste uspostavili te zdrave granice i regulisali odnose sa ljudima (koji nisu puni razumevanja i velikodušnosti i ne zanima ih isusovski deo ljubavi).
Šta, zapravo, znači postavljanje granica?
To je ono dokle se prostirete vi, a gde počinje neko drugi. To je odluka da li ćete i koliko blizu pustiti tog drugog da vam priđe. Da li ćete mu i koje uslove postaviti, da biste ga pustili dovoljno blizu, da ga osetite. Kako ćete pokušati da sami priđete nekom drugom i da mu prenesete svoju poruku ljubavi? Kako ćete lečiti i isceljivati sebe, šta možete, a šta ne želite da tolerišete…
Kada nemate zdrave granice, drugi vas preplavljuju. Zapravo, preplavljuju vas sopstvena osećanja, sopstveni tripovi, zahtevi sopstvenog ega (za dokazivanjem, za potvrdom, za uticajem, za ljubavlju po unapred određenom scenariju) – stalno ste izloženi i stalno u poziciji da budete ranjeni, bilo čime. Sve vas duboko pogađa – dok vas zapravo, sve pogađa vrlo plitko, jer klizi niz vašu površinu. Nemati granice je isto gard, ali vrlo toksična vrsta garda, koja se okreće protiv vas. Jasne, svesne i definisane granice su pošten gard, kojim poručujete drugome da mu nećete dozvoliti da vas povredi i da zahtevate odgovarajući tretman i poručujete sebi da nećete dozvoliti svojoj duši da se izliva po površini i pravda nečije loše ponašanje, samo zato što vaš ego žudi za potvrdom, za strašću, za intenzitetom.
