Sreća nije svadbena torta na tri sprata, koju pravite po tačnom receptu i uvek isto ispadne na kraju. Neko ne voli svadbenu tortu, nego sitne kolače. Neko se ushićuje čokoladom, a neko ceni plazma keks, više od bilo kog slatkiša na svetu. Moj vrhunski domet je “lenja domaćica” – to vam je u suštini samo keks, jogurt, šećer, crveno voće i šlag, ali za mene, to je ukus slasti bez premca, pojačan činjenicom da nisam potrošila ni pola sata da postignem savršenstvo. Za neke druge slasti, spemna sam da više uložim, ali u suštini, najsrećnija sam kad cimanje ograničim na najmanju meru, a učinak me oduševi. Ovakav pristup zahteva improvizaciju i prilagođavanje, odustajanje od kontrole i očekivanja krajnjeg rezultata, a to je nešto sa čim bi neko drugi poludeo i pobegao vrišteći. Hoću da kažem, jedina tačna mera je lična mera.
Sastojci su poznati, ali kako ćemo ih i u kojoj razmeri pomešati, da bismo zadovoljili sopstveni ukus – ideju, smisao, vrednost – u potpunosti je u našim rukama. U tom smislu, svako je kuvar svoje sreće. Osim kovača i ostalih zanatlija, koji svojim rukama oblikuju svoju sreću, u skladu sa sopstvenim veštinama i dometima. Dakle, da li ćemo sastojke meriti prstohvatom, žličicom, šakom i kapom, ili odmerenim udarcima u vruće gvožđe, preciznim crtežom ili neoubzdanim potezima četkom, potpuno zavisi od toga ko smo.
