Ih, kad bi bilo tako jednostavno! Jer, naravno da nije jedno ili drugo, nego je i jedno i drugo, a sigurno je i još nešto treće i četvrto. Poštujući svoja osećanja, često sam bila totalna budala. Ali, bila sam i mudra. I dosledna sebi. I obična (zaljubljena) guska. I ne mogu da kažem da mi je iko u životu dao lažnu nadu, ili da me je razočarao, ili izdao. Mislim, radili su ljudi sve to, ali nisu radili meni, iako su radili meni. Mislim, ako su razočaravali i izdavali mene, verovatno su samo bili dosledni sebi. Kao i ja, koja sam saučestvovala u svim zločinima počinjenim nad mojim osećanjima. A možda sam bila i više od saučesnika. Možda sam bila zločinac. Koristila sam se tuđim slabostima i manama da napadnem sebe iz zasede, da slomim svoje srce, da potonem do dna nekog iskustva. Što li sam to radila?
View this post on Instagram
Pa, mogu da kažem, u svoju odbranu, da su mi ta iskustva bila potrebna za lični rast i razvoj. I da sam se često pitala, u trenucima atakovanja na sebe, zašto to radim i zbog čega mi je to potrebno i da li mogu da se izmaknem. I da sam uvek zaključivala da moram da idem do kraja, ma šta to značilo. I pošto sam svaki put ostala do kraja, videla sam šta je to značilo. Kraj je onaj osećaj da je gotovo, bez obzira na sva druga osećanja – na nadu, samozavaravanje, na osećanje krivice (da li sam učinila sve što sam mogla), na ljubav i privrženost, žaljenje i uzdisanje. I pošto nije gotovo, dok nije gotovo, svako iskustvo sam gazila do poslednje mrvice smisla, a onda sam gazila i dalje, duboko u besmisao. Da bih iskusila da je gotovo, da bih osetila da je potrošeno, da bih zatvorila krug. Što li mi je zatvaranje bilo toliko potrebno?
Neke stvari (zapravo pričam o odnosima) nisam mogla da gazim do kraja, jer nisam bila u poziciji. Nisam nikada stigla do potrošenosti, jer sam ostavljena na pola puta. Ili na početku. Ili sam ostavljana sve vreme. I to je bilo toliko strašno, traumatično i razarajuće, da sam morala sebi da obezbedim neka zatvaranja, da napravim kompenzaciju. Koliko bezbednih zatvaranja vredi jedno traumatično nezatvaranje? Kakva uvrnuta računica! I koliko je jebeno glupo! Ali, skroz razumem sebe. Morala sam da izvedem neke sumanute eksperimente, da bih sačuvala malo zdravog razuma.
View this post on Instagram
Onog razuma koji se javlja sa nekog dna i kaže: „On ti nikada ništa nije obećao. Nikada te nije ohrabrio da veruješ da će biti drugačije, da će se promeniti, isceliti, shvatiti da si ti prava osoba za njega, postati tvoj. To si sve sama izmislila. Sva ta osećanja su samo tvoja i to su samo osećanja. Istina je nešto sasvim drugčije. Sve te povrede nanela si sama sebi. Uz asistenciju nedostupnih muškaraca, uz svesrdnu pomoć psihopata, koristeći slabiće i bolesnike. Sve su to odigravanja onih važnijih odnosa koji nikada nisu imali zatvaranje, koji nisu došli do kraja, jer su koreni suviše duboko, u suviše mutnom dnu, koji možda i nisu moji, koji su nasleđeni, ili doneti u ovaj život…“ Tako moj razum. Valjda ljudi na to misle kad kažu da su u komplikovanoj vezi. Ja sam u komplikovanoj vezi sa samom sobom.
Godinama se već bavim rasplitanjem, raščvoravanjem, razmrsivanjem. Nemonovno usput zaplićući, učvorujući, mrseći. Ali, sve mi je jasnije kako nastaju čvorovi i zapleti. Napredujem sa obrascima. Zadovoljna sam svojim razumom, koliko god bio sumanut način na koji sam ga uzgajila.
Istina pre i iznad svega. Iznad osećanja, nadanja, očekivanja. Naročito iznad očekivanja, ona su uzrok svake drame. Šta li je sledeće što ću završiti i zatvoriti, što ću izgurati do kraja? Možda ono što neću morati da proguram kroz dno, samo da bih videla svoje granice sa druge strane. Nešto što neću da uradim kao do sada. Nešto oslobađajuće.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Aleksina Đorđević
