Kao mala, živela sam u ogromnom stanu ali koliko god ga volela, kad god bi me neko tako malu pitao ili da nacrtam svoj dom (deci traže neke tako budalaste stvari samo da bi bila mirna!) ili da opišem kako bi izgledao moj savršeni kutak, meni bi u glavi, ali i na papiru, bilo potkrovlje! Slatko, malo, ušuškano i posebno – samo moje. Jedino ne mogu da se setim kako se rodila moja ljubav prema potkrovlju, ali znam da je to bila ljubav na prvi pogled! Kada sam bila mala, potkrovlje je za mene bilo asocijacija za beg od stvarnosti – zamišljala bih ga kao sam vrh nekog čarobnog dvorca u kojem bih se satima i satima igrala sa mojim imaginarnim drugarima; to bi bilo moje nedodirljivo kraljevstvo koje u meni podstiče maštu, kreativnost; mesto u kojem bih zauvek mogla da ostanem mala, u svom savršenom svetu.
Nažalost, ljubav prema potkrovlju i čvrsta uverenost u postojanje sveta koji sam izmaštala me nisu sprečili da porastem, ali… Znaš šta? Sada, kada sam odrasla, makar sam uspela da ostvarim ovaj san iz detinjstva! Sada živim u potkrovlju i ne postoji srećnija osoba od mene! Zašto je potkrovlje tako posebno?
Najpre, izolovano je. Nalazi se na samom vrhu zgrade, daleko od radoznalih pogleda komšija, a kada si u svom savršenom, ušuškanom domu, tako sama sa sobom i u svojim mislima, osećaš se kao da si na vrhu sveta! Što se mene tiče, dovoljno da se osamim, kada mi dosadi gradska gužva i ljudi generalno, posvetim se sebi, svojim hobijima… Ma, mogu da radim šta god želim, a što će me opustiti i napuniti baterije kako bih preživela još jedan dan u gužvi, jurnjavi, pozivima, planovima, sastancima… Uh! Ali, kada u takvim stresnim situacijama pomislim na svoje gnezdašce koje me čeka – odmah mi bude lakše! Samo što onda postajem nestrpljiva da napokon stignem do zgrade i trčeći se popnem uz stepenice do poslednjeg sprata.
Kod potkrovlja obožavam i to što je tako blizu neba! Ni u jednom drugom stanu ne možeš da budeš u dodiru sa nebom, sa Suncem i oblacima, koliko kada si u potkrovlju. Pretpostavljaš, sve krevete i fotelje sam smestila tik ispod krovnih prozora kako bih uživala u najlepšem pogledu na svetu. Kada je sunčan dan, osećam se kao na plaži, samo mi još fali šum mora u pozadini, a čak i kada pada kiša, dobovanje kišnih kapljica po prozoru tako umiruje! Kakvo god da je vreme napolju, pogled na nebo iznad me inspiriše, pomaže mi da pronađem neki unutrašnji mir, da se isključim i nekako pronađem sebe. Eh kakve su mi sve misli padale na pamet kada bih se tako zagledala kroz prozor! Ne brini, sve su bile konstruktivne!
