U vezi žudimo za osećanjem pripadnosti, za povezanošću, za sigurnošću, želimo sve da delimo sa partnerom, ali kad nismo sigurni u sebe i kad ne delimo, na prvom mestu, sve sami sa sobom, nastaje nesklad. Želimo da se predamo, a plašimo se, jer to znači da treba da se otvorimo i pokažemo svoju slabost i ranjivost, a nismo sigurni da nećemo biti povređeni, da partner neće zloupotrebiti našu slabost. Želimo da znamo sve što on oseća i misli, a ustežemo se da sa njim podelimo sve što sami mislimo i osećamo, jer se bojimo da ne budemo pogrešno shvaćeni i osuđeni, ili da ne povredimo partnera. Oslanjamo se na strast i telesnost, da bismo komunicirali na nivou intime i propuštamo da izgradimo pravu bliskost, onu koja donosi potpuno opuštanje i poverenje.
Da bismo dostigli tu vrstu bliskosti, tu emotivnu intimu, neophodno je da sa partnerom delimo svoje strahove, nesigurnosti, greške koje smatramo da smo učinili, svoju emotivnu bol i svoja nadanja i želje. Takođe, u intimnoj emotivnoj povezanosti ne možemo izbeći povređivanje i zato ne treba ni da bežimo od toga, već da naučimo da budemo otvoreni za izvinjenja, iskupljenja i oproštaje – to je deo podrške i razumevanja koji odnos čine celovitim.
A da bismo ostvarili tako blisku povezanost sa parterom, potrebno je da je da je najpre ostvarimo sa sobom – da osvestimo i prihvatimo svoje slabosti i mane, da naučimo da opraštamo sebi i da razvijemo ljubav i nežnost prema sebi. Ukoliko ne možemo da prihvatimo sopstvenu ranjivost, onda blokiramo emotivnu intimnost, jer ne možemo ni drugoj osobi da dozvolimo da bude otvorena i ogoljena pred nama – to zahteva da uzvratimo, a ako se toga bojimo i bežimo od emocionalne bliskosti, verovatno ćemo posegnuti za telesnom, pokušavajući da pronađemo balans, da se povežemo i doživimo bliskost na nivou koji nas ne ugrožava.
