Ali odnos ne može da opstane ako telesna komunikacija preovlađuje i ako je koristimo da bismo zadovoljili potrebu za bliskošću na bezbedan način i pri tom zadržali emotivnu distancu. Bez slobodnog izražavanja svih osećanja, javlja se trajna napetost i naboj koji izmiče telesnom kanalisanju i narušava i urušava odnos.
Dakle, emotivna intimnost je temelj kvalitetnog odnosa, a potrebno je vreme i ulaganje na svim nivoima odnosa da bi se ona postigla. Pri tom, potrebno nam je da se osećamo sigurno, a to ćemo moći ako imamo zdrave granice, ako brinemo o sebi ne dozvoljavamo da nam toksični odnosi narušavaju integritet. I ovde se opet vraćamo ljubavi prema sebi – prvom i najvažnijem zakonu svih ljubavnih odnosa, svih emotivnih interakcija i na kraju, svih međuljudskih odnosa.
Emocionalna intimnost ide zajedno sa poverenjem – osećanjem da možemo da budemo svoji, da izrazimo sebe u svakom trenutku i da se osećamo komotno sa svim svojim slabostima i ranjivostima, jer znamo da ćemo naići na saosećanje i prihvatanje, a ne na osudu i ljutnju. Ali da bismo to znali, odnosno, da bi partner to mogao da nam pruži (i mi njemu) da bi svako od nas bio u stanju da prihvati onog drugog, moramo da razvijemo saosećanje prema sebi i prihvatanje sebe u potpunosti, bez osuđivanja svojih manjkavosti i slabosti.
Ako to nismo u stanju, uzalud ćemo tragati za savršenim partnerom, koji se nikada neće pojaviti, jer mi zapravo tragamo za sobom, pokušavajući da se “dopunimo” drugom osobom, a to u realnosti naprosto ne funkcioniše. Jedino dve celovite osobe mogu da ostvare odnos emocionalne intimnosti u kome jedna pred drugom stoje potpuno ogoljene i izložene, raširenih ruku, spremnih da pruže zagrljaj utehe i razumevanja.
Izvor fotografija: instagram.com/mikutas
Brankica Milošević
