Rekonstruisaće ga Francuzi, kao što je njihov predsednik izjavio, pomoći će u tome sigurno i svetske donacije, ali simbol se ne može obnoviti običnom ponovnom izgradnjom. Ne moramo da idemo daleko, da bismo potpuno saosećali sa Francuzima i da bismo imali ličan odnos prema uništenju katoličke katedrale, civilizacijskog nasleđa i jednog od svetskih kulturnih svetionika. Most u Mostaru (prošle godine obeleženo 25 godina od rušenja), toranj na Avali (ove godine će 29. aprila biti 20 godina) – knedla mi je u grlu svaki put kad na prilazu Beogradu u mom vidokrugu izostane šiljati vrh, prvi znak putnicima da je glavni grad blizu. Umesto tornja, vidi se ulegnjuće, kao grozan ožiljak posle amputacije. Onaj novi, izgrađen u blizini, nema nikakvo emotivno značenje za mene. Toranj postoji, ali simbol jednog vremena, mladosti koja veruje u bolju budućnost, otkinut je iz našeg tla. I mogu samo da plačem zbog toga, pa onda to i radim. Uvek kad se setim, jer osećam lični gubitak, nacionalni bol i svetsku sramotu. Znate, ratna razaranja su sramota, osim što su užasna i čudovišna.
Notr Dam nije uništio ljudski užas i sramota, nego vatrena stihija. Ima nekog dostojanstva u tom obliku užasa, na neki uvrnut način to je utešna pomisao. Nikad nisam videla požar, ali videla sam poplavu – gazila sam kroz vodu do kolena glavnom ulicom mog grada – i videla sam poplavljeno gradsko pozorište. Lokalni hram kulture, u kome sam se od detinjstva izlagala uticaju pozorišne magije, bio je poplavljen do polovine gledališta, a kad se voda povukla, izgledao je poharano, ranjeno, pretužno. Od svih strašnih prizora u poplavi, ovaj me je najviše pogodio. Obnovljeno je pozorište i to tako da izgleda isto, ali kad god uđem unutra, slika mi se preklapa i srce mi preskače i grlo mi se steže. Nisam ja toliko preosetljiva, samo sam videla mnogo toga i sve mi je jasnije zašto stari ljudi tako lako zaplaču – mnogo životnog iskustva zapravo znači mnogo bola i neprebola.
I zato, ne samo da saosećam sa Francuzima zbog uništenja Notr Dama, nego osećam isti taj lični gubitak, koji se širi i prevazilazi pojedinačno, povezujući me sa tugom jednog grada, nacije, sveta. Veltšmerc se to zove (ah, sećate li se pesme EKV – još jedno sećanje zbog koga uvek mogu da plačem) i verujem da to osećanje u ovom trenutku povezuje ogroman broj ljudi.
Nikada nisam posetila Notr Dam, ali ni tolike druge svetske svetionike civilizacije i kulture nisam posetila, pa ih volim i poštujem, jer se orijentišem prema njima. Jer su to simboli, koji svedoče o tome da ljudi umeju da stvaraju plemenita dela, koja nadživljavaju ljudsku sramotu razaranja, koji ulivaju nadu da čovečanstvo može bolje. I sada sam tužna i još malo izgubljenija, među svim dosadašnjim ličnim, nacionalnim i svetskim gubicima.
Notr Dam sa zapalio. Jedan svetionik civlizacije je ugašen.
Naslovna fotografija: instagram.com/refreshersk
Aleksina Đorđević
