Ovo osećanje je jedno od onih negativnih, koje mrzimo da osećamo i spremni smo da ga odbacimo i odreknemo ga se, iako je evidentno. Stidimo ga se i plašimo se da će nas izložiti i prikazati u lošem svetlu i krijemo ga i ne govorimo o njemu. Nemoć je onaj ludi član porodice koga držimo pod ključem ili u stacionaru, da nas ne obruka i da ne moramo sa njim stalno da se bakćemo. Proterana je iz našeg emotivnog sveta i kad promoli glavu i traži pažnju, radije ga pretvaramo u bes i ljutnju, jer to su osećanja kojima možemo da izrazimo frustraciju, nego da se osećamo poraženo i prihvatimo da ništa ne ide kako smo hteli i planirali.
Ipak, nemoć i bespomoćnost osećamo suviše često, da bismo mogli da se stalno efikasno pretvaramo kako smo ljuti. Svaki put kad se sudarimo sa stvarima kojima ne možemo da upravljamo, kad nam izmakne kontrola, nemoć se pojavi kao osećanje slabosti i iscrpljenosti, kao zid koji nam zatvara put, kao pomrčina u kojoj ne vidimo nikakvu svetlu tačku. Nemoć poznajemo u svim oblastima života, u ljubavi, poslovnim poduhvatima, kreativnim procesima, kroz sve životne periode i promene. Osećanje nemoći i bespomoćnosti poznajemo i u snovima, u kojima se živopisno suočavamo sa situacijama u kojima ne možemo ništa da učinimo i to su mučni i strašni snovi iz kojih se budimo u znoju.
Kada nas obuzme, osetimo svu težinu svoje slabosti i uplašimo se da ćemo postati deperesivni, da će drugi videti koliko smo “prsli” da će naša slabost biti iskorišćena, da ćemo biti povređeni… I onda odbacujemo bespomoćnost i posežemo za prkosom, besom, strahom, bilo kojim drugim osećanjem koje će nas gurnuti u neku akciju, ili nam makar poslužiti kao zamena za akciju. Nemoć je tupa, blokira nas i zaustavlja, a druga osećanja nas angažuju, pa onda imamo makar neku reakciju, koju možemo da doživimo kao akciju – kad besnimo, prkosimo ili se plašimo, imamo utisak da bar nešto činimo.
