Ako sebi dozvolimo da osetimo osećanje nemoći u punoj meri, ako ga ne proganjamo drugim osećanjima i ne pokušavamo da ga potisnemo i prikrijemo, ako ga proživimo i prihvatimo ga (kao što sva osećanja zaslužuju) otkrićemo šta je ono dobro što nam donosi. Jer baš ta bespomoćnost, koja nas zaustavlja i oduzima nam moć delovanja, donosi značajne uvide. Kad ne možemo ništa da učinimo, možemo da boravimo tu gde jesmo, u sadašnjem trenutku, da razmišljamo i uviđamo. Da se povučemo u sebe i da se umirimo, da pronađemo realniji pogled na stvari, da pustimo da se sve odvija svojim tokom i prihvatimo ono što se dešava i što nam život donosi.
Nemoć nam oduzima kormilo, mi ne upravljamo i ne kontrolišemo – kad panika, teskoba, frustracija i težina slabosti prođu kroz nas, možemo da shvatimo da nam nemoć omogućava da se rasteretimo nekih odgovornosti i prepustimo ih višim silama. Mudraci kažu da bismo bili srećniji i mirniji kad se ne bismo tako često mešali u božija posla i kad bismo dozvoljavali životu da se odvija onako kako sudbina nalaže.
U nemoći je moć nečinjenja – možemo da stojimo i posmatramo, a posmatrajući da širimo perspektivu, da se opuštamo i da bolje čujemo glas svog bića, kao i da bolje registrujemo poruke univerzuma. Da shvatimo zašto nam je osećanje bespomoćnosti dato, zašto je dobro što smo zaustavljeni, da osetimo stvarnost u ovde i sada, umesto što smo stalno u naporu posezanja i dostizanja nečega što je tamo, van sadašnjosti. Nemoć nas uči prihvatanju, a prihvatanje donosi rasterećenje i smirenje, bistriju svest i intenzivniji doživljaj stvarnosti, koja se odigrava u sadašnjem trenutku.
Izvor fotografija: instagram.com/independentlovers
Brankica Milošević
