Svi smo pozvani, a da bismo odgovorili na taj poziv, ne moramo da otputujemo na Tibet. Ne moramo da se zamonašimo i zavetujemo na ćutanje, da vežbamo astralno putovanje, da se učlanimo u neku sektu… Duhovno buđenje nije rezervisano za povlašćene, ne možemo da gajimo ambicije, da se takmičimo i osvojimo ga kao nagradu, ili da ga dobijemo na nečiju preporuku.
Duhovno buđenje je drevan poziv da prigrlite sebe upravo takve kakvi jeste, sa svim svojim vrlinama i slabostima.
Otvorenost životu
Treba da budemo prisutni i svesni svakog dragocenog trenutka i da se otvorimo životu i svemu što nam donosi. Da se potpuno otvorimo daru postojanja i prihvatimo njegovu bol i radost, zadovoljstvo i tugu, ekstazu i nemoć, sigurnost i sumnju – sa svešću da se nećemo odseći od Jednosti, slomiti se ili izgubiti.
Postoji samo sada
Ne možemo da stremimo ka buđenju, jer to nije projekat koji ima svoj cilj, čiju realizaciju možemo da isplaniramo. Možemo da se budimo sada, shvatajući da je to proces produbljivanja i proširivanja svesti, koji će trajati dok smo živi. Zato treba da zanemarimo vreme i prostor, prošlost i budućnost, žaljenja i iščekivanja, kao i potragu za različitim iskustvima i postizanjem “uzvišenih” stanja. Ne treba da prosvetljenje postavljamo kao cilj, nego da promenimo percepciju stvarnosti i da prestanemo da rasipamo energiju držeći u svesti slike iz prošlosti i grizući se zbog budućnosti koja još ne dolazi. Na to nemamo nikakav uticaj, naša moć delovanja je jedino u sadašnjem trenutku.
