Dok vatra plamsa u kaminu, deka zamalo da zaspi na stolici, sestra očima uprtim u TV dovikuje stariju da joj pravi društvo na trosedu, a mama mesi kolače, shvatam da je osvanuo još jedan porodični, zimski dan. Sve je tako lepo i idilično dok je tišina koja mi dozvoljava da opišem ovu prelepu Božićnu sliku. Nastavljam da gledam u vatru koja tako lepo miriše na dom i spokoj, da i sam vatrenocrveni žar u meni budi samo najlepša sećanja. Znam da bi trebalo da budem vredna i pomognem oko kućnih poslova, ali prvo da nahranim sebe svojom najvećom ljubavi – pisanjem. Kako neko od ukućana prođe pored mene, odmah bežim, izmičem se i zatvaram laptop. Nije da je mene sramota mojih reči, samo ne želim da odmah otkriju moju tajnu.
Volim da posmatram ljude oko sebe. Mislim da to jako lepo radim. U svima pronalazim nešto što bih volela da je moje. Nije da zavidim, ali tako je lepše i lakše. Videti u ljudima samo najbolje. Ako želiš i tražiš zlo, to na kraju i dobiješ. A toliko je ružnih pogleda, opakih misli i još ružnijih došaptavanja. Ipak, to ne ide uz jednu mladu, takoreći nasmejanu damu. A baš mi sestra juče kaže da imam opaki pogled koji katkad umem efektno da iskoristim. Bilo mi je smešno, znate. Ako je to istina, onda svoje neslaganje mogu da iskažem samo jednim pogledom. Moćno.
Volite svoje bližnje da biste zavoleli život. Od toga se počinje
Puno je kontrasta, u životu, pa i kod mene. Evo, dok srećna pišem ovo, tata mora da me doziva i govori da se bavim nečim konkretnim u životu. Znate, on ovo moje “stvaranje” nikada nije shvatao ozbiljno. I svima govori kako ja tu nešto “piskaram”. Bilo je još mnogih koji su tvrdili da za ovo što ja radim nije potreban fakultet. A ja, ipak, uporno tvrdim da je za ovo potrebna duša. Duša koja voli svako slovo, svaki razmak i svakog ko pročita njenih ruku delo. Obećavala sam roditeljima još kao mala da ću da napišem knjigu. Prvo su se grohotno smejali, pa slatko ismejali, a danas se samo smeškaju. Mislim da sam napredovala. Starim i još uvek želju nisam promenila. Nije da ništa ne radim na njenom ostvarenju, ali ipak čekam pravi trenutak. Momenat kada ću stvari gledati na pravi način, kada ću pravilno da rasuđujem i možda shvatim neke stvari koje danas nikako da prihvatim.
Dok sva zanesena ubadam slovo po slovo, deka me doziva i pita: “Koliko je sati?”, “20 do tri”, rekoh. I on mi uputi blagi smešak i topli pogled. Znala sam da je njemu vreme baš proletelo, ali otkad bake nema njemu sat kao da je stao. Na svakih pola sata pita koliko je prošlo. Gledajući ga, razmišljam kako vreme prolazi, a njemu ostaje samo da se nada. Da gledajući u svoje bore, seća se ranijih vremena i gajeći uspomene još uvek u svojim mislima živi kao mladić. Do poslednjeg dana, do poslednjeg udaha.
Naravno, dolazi i sestra koja uporno pita da li je ovo tekst za nju. Znate, obećala sam da ću da napišem njenu ljubavnu priču i dok ne ispunim to obećanje, neće prestati da navaljuje. Evo, uporno krišom gleda i smeška se. Dekoncentrišeš me, J, kvariš mi misli. Tata ne prestaje da traži na Googleu o blogerima i uporno navaljuje kako to nije plaćen posao. ‘Alo, a šta je sa mojim željama, šta ako ja ne želim da naplatim parama, šta ako su moja najveća nagrada tople reči i nasmejana lica. Ali, ne ide to sa vremenom u kojem živimo. Ne ide to u skladu sa očekivanjima mojih roditelja. Ja ipak nastavljam po svome, dok majka dobacuje da mu kažem kako će stvarno neko mene da čita i kako se sve u životu isplati. Ne znam, mama, ko će da me čita, nisam ni sigurna šta se ljudima dopada, pa da pišem samo o tome, ali sam sigurna da se isplati. Radim ovo radi sebe, volim i voleću, pišem i pisaću.
Neka te male stvari čine srećnim
Posmatram i dalje kamin i vatru koja ne prestaje da gori. Dok se moja želja da ih uverim u istinitost svog pisanja polako gasi, ne prestajem da mislim o jednoj stvari. Sve je ovo život, a život je porodica. Ovakva ili neka mnogo bolja, nebitno, bitno je ovo pozorište u kući kog ne bi bilo da nije svih njih da odglume po neku ulogu. J, moja mlađa sestra baš voli da pozira i pleše. Zato pali muziku i mi počinjemo da se njišemo u ritmu veselih osamdesetih i ja napokon zatvaram svoj laptop. Spoj svih godišta našao se negde na sredini.
Navikla sam da pričaju i da ih ne razumem, da me podržavaju i kad ne treba, da upute smešak i kad sam tužna, jer znamo se i naši smo. Volimo se, ovakvi kakvi smo. Porodica S. vas pozdravlja.
P.S. Mama, tata, ja ipak pišem, ali stvarno i isplati se, jer ovo i vi sad čitate.
Izvor fotografija: tumblr. com
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
