– Dok sam spavala prve suze usled gubljenja Njega i dok sam u sebi, bezvoljno, vežbala kako da ne umrem, sa moje priče povlačile su se granice strogog pripadništva; posledice gubitka nisu više bile isključivo moj očaj već je to bio i očaj svih onih koji su me voleli, i zbog kojih sam, bezvoljno, u sebi, vežbala kako da ne umrem.
Pomno sam slušao Sonju. Tonovi njenog glasa bili su sjedinjeni, obećavajući, ritmični i topli, kao da zapravo nije govorila o najtežem segmentu svog života. Sećam se da smo priču na tren prekinuli kada sam shvatio da sam izgubio deset dinara.
– Ne znam gde sam ih zaturio… uostalom, smešna je to para.
Poručio sam više samom sebi dok sam još mlatarao prazninu svojih džepova rukama.
– Nijedan novac nije smešan.
Dočekala je moju izjavu na svoj način i sasekla me blagim pogledom.
– Dobro, mislio sam samo da neću umreti bez tog novca. Sonja, koji je to gubitak poguban po čoveka?
Hteo sаm u stvari da znam hoću li i sam preživeti Unin odlazak.
Una je bila jedna od onih ćutljivih žena. Možda su njene tišine nekome bile i jasne, meni, kao osobi koja jedino veruje u moć govora, meni su nedostajale njene reči, a suština njenih misli mi je izmicala zbog tišine i u tišini.
Pogubno po čoveka je...
Ne znam da li je to bila ljubav što nas je skupa u jednom segmentu vremena držalo. Možda smo zajedno ostajali iz straha da ne pronađemo ljubav i ne trudeći se baš mnogo da istu nađemo u nama. Možda su nas neke stare rane okupile, na koje smo želeli da zaboravimo tražeći sreću jedno u drugom. A, moguće je i to da smo imali jednake želje spremne za saradnju zarad ostvarenja. Stvarno ne znam da li me je volela. Ali znam da mi je lakše misliti kako nije. Ako verujem da jeste, nadaću se njenom povratku. Davati nadi na život bi me pogubilo i odvuklo u iluzije. Ne, Una mene nikada nije volela.
Da li sam je ja voleo ili sam samo bio ubeđen u tu ljubav, ne znam. Znam samo da su iz mene potekle najteže tuge kada je otišla, da su se mirisi moje smrti širili naširoko. Sve što se podrazumevalo pod životom mi je postalo davež i nesnosno. Svet je nekako, čini mi se, otežane i nepravilne pokrete pravio, a ja u svemu tome više nisam znao ko sam. I ne znam da li sam postajao tako izgubljen jer sam voleo ili možda samo zato što nisam naviknut da gubim.
Nedostajala mi je onako ćutljiva i nejasna, nedostaje mi to što danas nemam koga da razgonetim. To što je za sobom ostavila pitanja i što su odgovori na ista nedostižni ne može da ispuni nedostajanje, naprotiv samo ga udubljuje.
Naravno da mi nedostaje, nedostaje mi ono što smo bili, nedostaje mi ponekad u nekoj budućnosti koju kujem u glavi, ali mi u sadašnjosti, siguran sam, ne treba. Jer da je tu sada od nas ništa ne bi postalo. Prošlost bi nas gušila prašinom i samim tim obavila strahom da će neko od nas ponovo otići. Dovoljno mi je za celi život to što sam je već jednom izgubio njenom voljom.
Ne znam stvarno ni sam da li sam je voleo. Možda sam samo hteo da je jednom i do groba volim. Al’, zašto bih se inače i pitao uopšte šta je to pogubno po čoveka da tu ljubavi nije bilo.
– Pogubno po čoveka je kada zbog nekog izgubi sebe.
Odgovorila je Sonja.
Vladimiru…
Izvor fotografija: tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
