Nikad nisam nešto razmišljala o ispiranju mozga, niti sam strahovala da sam na bilo koji način žrtva pranja mozga.
Ali taj pojam mi je uvek bio povezan sa politikom, sa manipulacijom masama koju sprovode oni neki odozgo, kojima ja nisam ciljna grupa, jer nisam masa. Pranje mozga se obavlja u mašini zvanoj država, na programima zvanim društveno uređenje, institucije, obrazovanje, pravosuđe, kultura, sport, lepota, moda, zdravlje… Instiktivno mi je bilo sumnjivo sve što se sviđa svima, što svi lajkuju, zagovaraju, usvajaju i slede. Stereotipi. Naivno polazeći od sebe, kao što svako radi (stereotip), pretpostavljala sam da je svako u stanju da misli svojom glavom i da ne uzima sve što mu je servirano zdravo za gotovo. Baveći se rasvetljavanjem sopstvenih mrakova, uzdrmavanjem sopstvenih ubeđenja (naročito onih koje sam uzimala zdravo za gotovo), rušenjem iluzija i razotkrivanjem predrasuda, prošla sam kroz sve programe pranja prilično zaštićena svojom indiviualnošću i integritetom.
Pranje mozga – to je nešto što se radi, to je manipulacija i prilično je gruba i očigledna i ne moraš da upijaš maglu koja se naveliko prodaje, samo zato što moraš svakodnevno da prolaziš kroz nju. Svi smo u mašini, ali valjda znamo kako mašina radi, nismo glupi.
Ah, kad bi bilo tako prosto! Osim što jesmo glupi, najčešće smo i nesvesni i onda se naprimamo na neke programe, poverujemo u njih i postanemo konzumenti stereotipa za koji verujemo da je baš uperen ka razbijanju stereotipa. Postanemo promoteri programirane stvarnosti i ne da nismo plaćeni za to, nego plaćamo da to budemo.
Ali, koncept mašine, ma koliko bio surov, zao i ogavan, očigledan je. Ono što mi je naježilo kičmu, jeste koncept ručnog pranja mozga. Bez centrifuge, sa puno namakanja, u mlakoj vodi, lagano, sa posebnim tretmanom za vunu i svilu. Da materijal ne izgubi kvalitet, a da bude upotrebljiv. I nisam uopšte o tome razmišljala, dok nisam pročitala na Fejsbuku dva posta, jedan za drugim, koji vrlo rečito i kroz primere, prikazuju baš taj postupak. Kako je neko nekog ubedio. Kako je neko bio nesiguran, distanciran, pa se opredelio. Kako je neko znao šta je ispravno, ali se pokolebao, jer mu je ponuđena opcija koju sam nikad ne bi mogao da smisli i otkrije. Kako se neko pridružio, pristao, uradio, iako to uopšte nije nameravao… I to uopšte nije došlo odozgo, ruka koja se bavila pranjem osetljivog materijala pripadala je nekome tu, pored, ko nema nikakav viši cilj vrbovanja, pridobijanja, preusmeravanja u cilju neke dobiti. Nego samo zastupa svoj stav, ili moli za uslugu, traži potvrdu i želi nekoga na svojoj strani.
