Ulazite u odnos rasterećeni. Niste posebno zaljubljeni, ali vam je pretežno prijatno. Ne gorite nekom strašću, seks može da sačeka. I kad se desi, ne otvaraju se nebesa, ali dovoljno je dobro da poželite i sledeći put. Opušteni ste, ne treperi vam utroba, ne osećate onaj bolesni neizdrž, da ne možete da spavate, jedete i živite, jer to sve nije dovoljno ako on nije pored vas.
I onda prođe neko vreme, a vama je i dalje dobro i to bolje nego što je počelo. Osećate više topline, seks vam je bolji, osećaj prijateljstva vas još više povezuje. Nešto što je delovalo kao da nije ništa posebno i što vas nije angažovalo onako kako biste očekivali od zaljubljivanja koje vodi u burnu vezu, nije se ni razvilo u tom pravcu. I potpuno vas zbunjuje. Valjda znate šta je ljubav.
Ali, moraćete da priznate da više niste sigurni. Ili barem, da ono što ste do sada znali, sada ne važi.
Nije se desila ona magična hemija koja vam oduzima dah, a u skladu sa tim i muti mozak, remeti percepciju i vozi vas kao poplavni talas. Ne možete da se oduprete, nemate kud, osećate se kao žrtva sile koja se iznenada pojavljuje i – uništava stvari.
I u tome je otprilike sva razlika između velike strasti i velike ljubavi.
Strast vas nosi iako nemate pojma kuda i ništa joj ne možete osim da se prepustite i čekate da vidite da li ćete preživeti. Obično preživite, kao što ljudi prežive poplavu. Ostanete poharani da sumirate štetu, da se pitate šta vam se dođavola, dogodilo i šta ćete sad. I da li postoji išta što sad možete, osim da se okrećete u krug dezorijentisano i pitate se gde vam je dupe, a gde vam je glava. Dovijate se kako to sebi da objasnite kao iskustvo i da budete zahvalni životu što ste doživeli nešto tako retko i dragoceno. Ponekad vam i uspe da ubedite sebe kako je to iskustvo bilo vredno tolike štete.
