Koliko puta ste zaista voleli? Onako pravo, onako predano, onako ludački… Koga ste voleli? Intelektualca? Disidenta? Budalu? Kako ste voleli? Iskreno? Ponosno? Sebično? A nasuprot svemu tome, za kim ili čim ste tragali?
Da li u ljubavi uvek dobijamo ono što tražimo?
Voleli smo neobuzdano i slepo, misleći svaki put da je poslednji. Setite se svojih prvih ljubavi, kao kada čovek prvi put proba neki opijat i zaludi se. Isprobavali smo, zato, sve što se smatralo da je deo ljubavi, radoznalo tapkali po ivicama poverenja, strpljenja, istražujući šta sve ljubav može da preživi. A mogla je da preživi mnogo, najviše. Baš ta prva ljubav, jer prvi put smo netaknuti, sačuvani, bez loših iskustava, ne znamo ništa. Pa smo se vukli, odrastali zajedno, uvideli da ćemo u životu još nailaziti na ljude koji će nas voleti i biti nam oslonac poput roditelja, da postoji ta bezgranična ljubav i u drugom obliku. To nas je privlačilo i smirivalo, verovatno zbog onog famoznog sebičnog gena, činjenica da neko ne može da živi bez nas, ali nas je isto tako odbijala činjenica da mi ne možemo bez nekoga.
Ruke su se spajale i razdvajale, šamari i izgužvane posteljine, porukice na papirićima i omiljeni slatkiš koji delite na školskom odmoru, krišom ugašene cigarete i previše popijene votke, suze utopljene u talasima mora, bunt i opiranje, avanture na koje smo spremni samo tad i nikad više. Ne ostane ništa. Iskreno da vam kažem, ne ostane baš ništa. Zato što prva ljubav spoji dva deteta koji zajedno odrastaju, ali svako odraste na drugačiji način. Nekako kroz te zajedničko provedene godine promenimo ruho. Postanemo zreli, ozbiljni, a druga strana ne samo da je kaskala za nama već je ostala da stoji. Jedini način da nastavite dalje jeste da je ostavite. To i činite. Jer više niste što ste bili. I prebolite, preživite, svesni da ste postali previše različiti da biste zajedno išli kroz život.
To se zvalo odrastanje, suočavanje sa životom. Prva stepenica bola koju smo prošli.
Voleli smo i zabranjeno, tiho pateći negde gde to niko ne može da vidi, predavali smo se grehu radi kratkotrajnog zadovoljstva, možda uvek tiho očekujući da će i taj tajni odnos postati normalan, značajan i dostojan našeg truda, ali to se jednostavno nikad nije desilo. Uvek je bilo previše faktora koji vam to nisu dozvoljavali. Takozvane nedorečene ljubavi. Ne ostane ništa. Ili one na koje smo mislili noćima, zbog kojih smo se prevrtali po krevetu do sitnih jutarnjih sati, na koje smo mislili kad god smo hodali ulicama, nadajući se da ćemo tog nekog samo sresti. I od tog pogleda smo uglavnom živeli. Ljudi koje nismo dobro ni poznavali, a mislili smo da ih znamo čitav život. Neostvarene ljubavi. Od njih nije bilo ništa, a ništa nije ni ostalo. I tamo gde smo voleli tamo smo ostajali. A tamo gde srce nije osećalo, odande smo vrlo brzo odlazili.
Očisti svu prašinu iz mog srca
A onda – ljubav. Ljubav koja ima naziv čoveka kog volite i koji vas voli. Onaj ko prihvata vaš način života ma kako mu neshvatljivo izgledao, onaj ko je naučio da vas prati u stopu, kad mu kažete da vam je potreban i da nije, jer on zna da zapravo uvek jeste. Vaša strast, ljubav, svetlost, razumevanje, oslonac. Čovek koji vas je naučio toliko toga, koji vam je pokazao život iz drugog ugla, ali vam ga nije nametnuo. Čovek koji vam je odgovorio na toliko pitanja, i čija dela su najveći alibi za sve one divne reči kojima vas obasipa. Čovek koji najviše voli vaše prirodno izdanje, a ne onu masku kojom se predstavljate svim ostalima. Onaj za kog ste bili i ostali spremni na sve. Čovek kog ste promenili, kog ste otvorili, ali čuvate kao najveće dragocenosti sva ta njegova lica koja su vam postala opipljiva i dostižna i koja poznajete samo vi. Čovek koji vas obožava čak i dok spavate sa plišanom igračkom kao nezrelo dete, dok vam je pidžama upasana u čarape, dok perete zube sa tek opranom kosom i bledim izrazom lica. Čovek koji je načinio od vas ženu, a sačuvao u njoj večnu devojčicu.
Onaj koji vam je poklonio nov dnevnik ili konačno instalirao Word da biste ponovo mogli da pišete i budete kompozitor reči koje ređate kao tonove harmonične melodije. Ili onaj koji vam je poklonio novi kist ili bolju gitaru, pronašao knjigu za kojom ste dugo tragali. Nije samo stvar u tim predmetima, već u podršci, u prihvatanju. U osposobljavanju vaših krila. Jer takav čovek se ne plaši vaših krila, on zna da vas ona neće odvesti na pogrešnu stranu, i da ćete mu se uvek vratiti. Čovek uz kog je najbolji dan onaj koji osvane na njegovim grudima i najbolja noć koja započne na istom tom mestu. Čovek na kog ste navikli da ste naslonjeni čak i dok spavate. Na čiji ste miris navučeni.
Budi tu, uvek
Čovek koji vas je promenio. Ne zato što je on to želeo, ne zato što ste vi to želeli, već spontano, prirodno. Napravio je bolju verziju vas svojim prisustvom. Nestale su loše navike iz vašeg života, loši izbori i loše namere. Izbor, kao i namera je jedna – on. Za kog vam ništa nije teško, uz kog je uživanje otkrivati sva lica ljubavi, i to činite s ushićenjem, neumorno. Onaj koji zna sve o vama i poštuje sve što jeste i sve što želite da budete, kao i ljude koje volite. Onaj pored koga možete satima da pričate o svemu bez straha da ga to ne zanima ili da će promeniti mišljenje o vama. Davno je usvojio sve što ste. Čovek koji vam je promenio život, posle koga niste isti. Onaj uz kog ništa ne gubite, već samo dobijate.
I baš zbog toga što je prihvatio vaš način života, što je srastao s njim, on je i postao vaš način života. A sve za šta živite za to i dišete. Čovek koji je kupio sve preostale karte u maloj sali vašeg srca. Nije ih ni kupio, samo se pojavio i predstava je počela, a vrata su već bila zatvorena. Predstava bez kraja. Predstava koju igramo dok nas duša ne izda, predstava u kojoj se smejemo i plačemo zajedno, bez suzdržavanja i stida. Predstava u kojoj se ljubav preliva iz tela u telo svakim dodirom. U kojoj planiramo zajednički život sa toliko entuzijazma. Život u kom hodamo tačno jedno pored drugog, istim tempom. Ako zapnete, zapne i on. Ako potrčite, potrči i on. Ako vas noge izdaju, ponese vas on. Život u kom ste sastavni deo jedno drugog, a to nije teret, a to nije lanac. Jednostavno ste jedno. Bogatstvo koje nosi pomisao da vas neko voli više od sebe i zahvalnost što imate nešto što mnogi oko vas nemaju i ne razumeju. Život uz nekog pored koga dišemo pravilno i zdravo. Život uz pravog muškarca, vrednog topline vašeg srca, vrednog vašeg strpljenja i pažnje. Čovek uz, pored, zbog i za kog je zadovoljstvo živeti.
U ljubavi u kojoj volimo na pravi način, uvek postajemo i dobijamo sve što smo tražili. I posle takve ljubavi ostaje… ostajemo mi.
