Četvoronoške se i Paypal dovukao do Srbije. Blogovi, reklame, kupovina, dopisivanje, klađenje, glasanje, ogovaranje… Desetine ustanova i posrednika, stotine šaltera, kilometara, sati i živaca sačuvano je i prebačeno u zonu nazvanu Internet. On, čini se, može sve. Dovoljni su dobra veza i malo mašte i granice su tamo daleko… Uspeh na klik.
I tako nas svaki dan iznenadi neki novi predlog, rešenje, razbibriga, ludost, a i poneki ćorak.
Pre nekoliko nedelja jednu od najpoznatijih društvenih mreža zapljusnuli su statusi istog porekla. Sajt na kome nema popa, ali su ulogu vrhovnih sveštenika preuzeli administratori. Vašim gresima garantuje se anonimnost. Vrata ispovedaonice su, na zahtev grešnika, ostala odškrinuta. Jer i voajeri i voajerisani uživaju.
Koncept je jednostavan, može se reći i preuzet iz nekih inostranih priča, ali meta je gotovo savršeno pogođena. Desetine ljudi spremni su da podele svoju intimu, otkriju svoje želje, strahove i greške. Na drugoj strani su oni koji pokušavaju da dobiju malo pažnje i testiraju svoju kreativnost.
Čim je ugledala svetlost ekrana, ispovedaonica je izazvala oprečne reakcije. Opravdano. Koliko je uopšte previše? I koliko svetska mreža može da istrpi? Hoće li jednom žice popustiti pod naletom pomalo perverzne želje za egzibicionizmom? Želimo li da budemo deo tuđih života dok su na wc-šolji, u krevetu sa svojim ljubavnikom ili na semaforu dok čačkaju nos? Mislimo li prvo, ili uopšte, na posledice koje naša ideja može da donese?
Neke priče su samo za odabrano društvo
Zabava je neosporiva. Zaviriti u tuđe dvorište i možda tamo otkriti isti smrad kao u sopstvenom posebno je olakšanje, ali pitanje je može li se svaka situacija uporediti, izjednačiti i preslikati sa tuđeg papira na sopstveni. Jer nisu jednako ispisani…
Privatnost je, čini se, izgubila vrednost, postala je roba kojoj se traži što šarenije pakovanje. Tri para za sto dinara i, ma koliko podržavali kopanje rupe u koju se svaki car Trojan ovog sveta, ili bar našeg područja, može izvikati i zatim zakopati svoju tajnu, nešto će iz toga izrasti. Frulica, ili samo nečija velika usta, propevaće, otkriće, udeliće pogrešan savet, upreće prstom i osudiće i pre nego što pištolj označi početak trke.
Izuzevši mešanje crnog i belog dela eurokrema da brat i sestra ne bi jeli samo jedan deo i pažljivo odvajanje gaća za kod kuće i za izlazak, ozbiljni problemi ne bacaju se krdu.
Instant rešenja zagrevaju instant sreću, a pogrešan savet može u trenutku slomiti poljuljano samopuzdanje, umnožiti komplekse ili oduvati ionako mršavu nadu.
Zastrašujuće je naći se u sobi sa jednom osobom koja se predstavlja kao stručnjak i u svom zanimanju ima aždaju logos, ali mnogo je neizvesnije samovoljno se staviti na stub nasred virtualne poljane i dati šibu narodu. Svaki današnji homo možda jeste sapiens, ali i čivava mog komšije zove se Hogar.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
