Koliko vam se samo puta desilo, drage moje, da recimo vraćate film o nekoj svojoj prošloj vezi. Mozgate, sklapate kockice, tražite svoje greške, njegove sada već tumačite na drugačiji način… sve je to deo odrastanja, i to prelistavanje starih slika i čitanje dnevnika iz perioda kada smo ga doživljavale kao najbolju drugaricu, sve.
Sada sve to ima drugačiju dimenziju. Svaka suza koju smo pustile zbog ljubavi, svaka neprospavana noć, svako traženje odgovora i uzroka njegovog “Zbogom”, sve je podložno sudu i proceni nas desetak godina starijih.
I onda u tom tumbanju po promašajima i propuštenim prilikama nailazim na veze u kojima (sada vidim) upravo sam ja ta koja je takoreći zeznula stvar i otišla od nekoga koga bih sa ovom pameću i godinama i te kako čuvala. Znate o čemu pričam?! Znam da znate. Svaka od nas ima nekog “Pravog” koji je bio pravi u pogrešno vreme. Da li smem da kažem da mi nismo bile tada prave? A ne, to nikako, tešim se ja. Jednostavno tada sam želela malo više zabave i on mi je bio dosadan! Šta sam tada imala od toga da razmišljam u smeru kako bi mi sa njim bilo za 10 godina?! Hm, opravdavam sebe, tražim razloge i zaista ih nalazim, jer kako bih vam rekla tada sam namerila da ga ostavim i to je to. Ali vidi ga sada, on se oženio, ima malog i ne deluje mi uopšte kao neko kome nešto fali u životu… da se ne lažemo… a ja… ne moram o sebi, ne moram o drugaricama koje mi jedine čine život ispunjenim i onom frajeru od prošlog vikenda koji se BTW nije još javio. Ne moram i neću.
