Dakle vraćam se propuštenim prilikama. Da se razumemo, nisam ja sad jadna i tužna sama, nikako. Imam svoj život. Živim po pravilima koje sama biram i uređujem… ali ima nešto u tome da me kopka kako bi nam sada bilo da nisam zeznula stvar i ostavila ga zbog nekoga ko se sada ni ne seća mog imena (ovo zvuči tako klasično). Ima, nije da nema. Prosto onako ljudski razmišljam… sećam se koliko me je voleo, mislila sam tada da nijednu nakon mene prosto ne može više da voli… I ne može (viče moja sujeta!)… ali ne, ovde stajem…
Možda je mene iskustvo nešto naučilo, ali objektivno tada kada sam ga ostavila ja sam to svim srecem želela. Verujem da sam mogla još najviše par meseci da izdržim u toj vezi. To što bi mi sada prijala takva veza i dečko poput njega nešto je sasvim drugo, ja da vam kažem. Ne treba žaliti ni za čim u životu. Kako bih vam rekla, drago mi je što sam imala priliku da budem u takvoj vezi. On jeste bio pravi, ali ako je pravi to ne povlači sa sobom da je jedini. Pojaviće se meni opet neki novi, mnogo bolji ovog puta u pravo vreme. The best is yet to come, believe me… za svaku od nas… Tako da glavu gore, spomenare u police gde im je i mesto, bivše veze u foldere “ex” i idemo dalje.
Živim sada.
Milica Popović
