Čujem, priča se po gradu – monogamija gubi smisao. Ma, ‘ajte, molim vas. Ko još sluša gradske priče?! Odbijam da to prihvatim kao opciju. Istina je da je iskušenje praktično na svakom koraku – grad je pun prelepih žena, na gotovo svakom ćošku naletećete barem na jednu. Pošto smo u modernom vremenu, i devojke su postale moderne – svesne su svoje lepote i znaju koliko je ubojito oružje koje im je dato. I kada bih vodila te gradske razgovore u nekom od gradskih kafića, u društvu gradskih cica ili mladića – držala bih se stava da monogamija ne gubi smisao, ali da je poligamija lakše dostupna. Za monogamnu vezu potrebno je dosta više truda – najpre uložiš mnogo truda da bi našao pravu osobu za vezu, potom ulažeš trud da bi tu osobu upoznao do poslednje niti, a onda kada je upoznaš – potrebno je uložiti možda i najveći trud – da tu osobu prihvatiš takvom kakva jeste, da pokušaš da se prilagodiš i naučiš da je voliš celu.
“Jak je onaj ko i pored najvećeg iskušenja ne prevari voljenu osobu.”
Monogamija će ti pružiti ono što odnos “sa cveta na cvet” nikada neće – osećaj da nekome pripadaš i da ti neko pripada. Celim svojim bićem. Ne polažeš pravo na njega, ne primoravaš ga ni na šta – on ti sasvim dobrovoljno i sasvim svesno prepušta sva svoja osećanja, misli i nežne reči. Neko na koga misliš na kraju dana i neko s čijim imenom se budiš.
