Ima nešto što užasno živcira. To je vaša lenjost da se potrudite oko devojke. Da vas prosvetlim… da biste se nekoj divnoj dami uvukli pod kožu nije dovoljno samo da joj priđete i suštim postojanjem je osvojite, eventualno trabunjajući neke gluposti, počevši od trulih viceva o Čak Norisu, zapažanjima ko je dobra riba na estradi, promašajima na kladionici, kako ste se sinoć napili i blabla… zaspala sam! A od pitanja “Gde ćemo?” presedne nam izlazak. Smisli nešto sam, nisi džabe muško. Pitanje koje još više izaziva jezu jeste: “Što te nema da se javiš?”, u bezbroj varijanti u zavisnosti od tipa muškarca, pa može da bude u formi: “Je l’ si živa?”, “Pa gde si ti?”, “Nema te nešto…”, “Je l’ si nešto ljuta?”. Odgovor u našim glavama je: “Čekam TEBE da se javiš, pobogu!”. Budi muškarac, pa mrdni malo guzom da dobiješ to što želiš.
Ne volim priče sa tužnim krajem, pa se i dalje nadam da ima pravih pravcijatih muškaraca. Ma, sigurna sam u to. Čak se kroz maglu i sećam nekih potencijalnih mužjaka. Izdvajam izuzetke iz ove pričice i skidam im kapu, moleći ih da drugare nauče kako se to radi.
Stefana Pavlović je kosmopolita, moderna princeza i večiti optimista. Ne može da zamisli dan bez smeha, blagog sarkazma, muzike, prijatelja, Mike Antića, štikli, svog psa i nes kafe. I zna da “samo je jedno potrebno, a to je ljubav.”
