Znate li onaj osećaj kada slušate nečiju priču, verujete da nema ništa od toga, a ipak vas pogled i snaga u očima nagone da poverujete da ljubav na prvi pogled postoji? Ona je zapamtila svaki detalj, reč i pitanje. Odgovore menja sa vremena na vreme, u odnosu na to kako želi da se oseća. Želi da misli da joj je on mnogo dobrog doneo, a ne da je bio samo usputna stanica na putu do ljubavi.
“Što se nisi pojavila pre par godina? ”– pitanje je koje je on njoj postavio istog trenutka kada joj je saopštio da je zauzet. Malo je neverovatno to da se neko zaljubi u zagrljaj, u osmeh i dodir. Dok je mislima još u oblacima, on je ljubi u rame, obraz i usne. I sama kaže da nije shvatala da je to samo tada i nikad više. Koliko ga traži, toliko on kao da je propao u zemlju. Nije mislila da će tako otići i ostaviti da ovaj divni početak bude i kraj. Sa istim žarom u očima ta ista blesava devojčica danas meni govori tu priču.
Samo pomisli kako bi goreli nebo i oblaci da smo se voleli
Ja verujem da ova priča ne bi dobila toliko na značaju da je postojao drugi put, drugo vreme i drugi statisti. Ta atmosfera, muzika i ljudi radili su za njih. Sve je, osim ostatka sveta, bilo na njihovoj strani. I konobar koji im je donosio piće i telefon koji nije zvonio i vreme koje kao da je stalo.
A nju jedino i dan danas muči to što, kako kaže, nije mogla da se pokaže u pravom svetlu. Ona svakim danom sve više i više gubi nadu, a ipak vrši retrospektivu tog zanosa iznova i iznova. Tik što završi i stigne do poslednjeg uzdaha, vrati se na početak, kada je prvi put uhvatila njegov pogled.
Kaže da će ga upoređivati sa ostalima. A zašto i kako to samo ona zna. To je osećaj koji se pamti, jeza koja ostaje i osmeh koji se samo jednom ocrta na licu.
Te iste večeri rekao je mnogo toga, a ona pamti samo jednu kletvu: “Naćićeš ti nekog boljeg od mene”. Ma i da je hiljadu puta bolji i lepši, on je bio taj koji je učinio da ovaj grad preko noći dobije novi sjaj i zasvetli poput sunca, dok su ispod reflektora bili njih dvoje, on zauzet, a ona oduzeta. Na kraju su joj se izgubile reči i nije znala šta da mi kaže. Ostala je da misli i priseća se. A to je tako nefer prema tako mladoj devojci koja je mislila da je on rođen da bude njen. U jedno je bila sigurna i rekla je to ovako: “Nije trenutak, nije nam vreme” .
Ova priča navela me je da razmišljam o ljubavi na prvi pogled. Šta vi mislite, postoji li? Da li je sve to čista izmišljotina ili ipak postoji snaga, dovoljno velika da osvoji nečije srce samo za tren?
Slušajući ovu priču stekla sam utisak da ona priča sa takvom toplinom, iako je to bio prvi i poslednji put. Ljudi se viđaju godinama, pa i zaborave na ljubav, udaljavaju se od onoga što se zove topla reč i zaljubljenost. Ona je odatle počela, a ne zna da nastavi, jer prvi pogled bio je i poslednji.
Izvor fotografija: weheartit.com
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
