“Čini mi se vekovima/vuk sa ovcom nešto ima…” kaže dečija pesmica – u vreme kad sam ja bila dete, sve dečije pesmice su bile nasilničke i u njima su veselo stradali miševi od mačaka, ovce od vukova, vukovi od lovaca… Horor. Ali, “ovca ne sme da se brani, vuk se njenim strahom hraaaaani” jeste jedan od životnih fakata, koje deca usvoje sve pevajući i ne razmišljajući o njima. Kako su nas vaspitavali, solidno smo ispali. Ali, svako vaspitanje uglavnom postigne samo jednu (pravu) stvar – nauči vaspitanika da pruža otpor vaspitnim merama, stegama, usmerenjima. Dok je vaspitane piletine, neću ostati gladna.
Tragajući po sebi za traumama iz detinjstva, koje su me trajno usmerile u pravcu prava na piletinu, nalazim prirodne zakone. Predator ima prava na plen. Emotivni predator – tako me je jednom nazvao moj prijatelj i to me tada baš žacnulo. Naravno da sam odmah znala da me pogodilo jer je istina, uvek je tako. Istina ubada. Samo nisam htela da razmišljam o toj istini, tada. Sad jesam. Vrlo sam rasterećena svake predstave o sebi, pa mi ne pada teško da vidim tu matoru lisicu, kako se šunja oko kokošinjca, vrebajući sočne piliće.
Da vidimo, šta ima lija, što pilići obožavaju. Pa, slaba je na piliće, kao prvo i voljna je da ih zagrize žive i neočerupane. I ima divno krzno, trofej, kojim svako pile mašta da se ogrne. I ima ogromne zalihe iskustva (sa piletinom), koje drugi predatori pogrešno smatraju lukavstvom. I uživa u toj igri, svim srcem.
