– Dobro, starče, pričaj nam još o njoj. Sve je više priča o drugima, šta se za to vreme dešavalo sa njom?
– Ona je za to vreme živela svoj život, bez njega. I kada kažem “bez njega”, ne mislim da je bila nesrećna. Ne mislim ni da je bila srećna. Jednostavno, ne znam. Nije ni on znao. Razmenili bi ponekad par reči kada bi se sreli na ulici, i on o njoj tada nije znao ništa više od toga. Postavljao bi joj neobična pitanja koja bi je nasmejala do suza, jer samo je on mogao tako da je nasmeje. A ta pitanja nisu bila izmišljena. Sanjao bi je skoro svake noći, i kada bi se eto tako sreli, pitao bi je naizgled hiljadu glupih sitnica, u nadi da će saznati da li je zaista živela njegove snove.
– Pričaj nam još o njoj starče.
– U redu, mladiću. Ponovo smo na samom kraju njihove priče. Pa, skoro na samom kraju.
– Ne razumem starče. Zar smo već na kraju?
– Ne ne mladiću, pogrešno si me razumeo. Nismo ni blizu. To što vam sada pričam skoro o samom kraju nikako ne znači da smo zapravo na kraju. Ovo je samo još jedna priča. Jer, ovako kako vam ja pričam njihovu priču, jedini je način da se njihova priča ispriča.
Negde duboko na starom kontinentu, postoji jedna ne tako mala, običnom svetu ne preterano poznata zemlja. I u toj zemlji, na jednom malom poluostrvu, u isto vreme na otvorenom okeanu i u zalivu, postoji jedan mali grad. U njemu lokalno stanovništvo sredom dočekuje palmino vino iz prašume, i tada sve ulice i cela obala odjekuju pesmom afričkih bubnjeva, glasovima zaboravljenog naroda i najvećim osmesima koje je on ikada video. Ali, još važnije je, osmesima koji bi, da su reči, opisivali sreću, čistu sreću. Pa dobro, to možda i nije potpuno tačno. Postoji jedan, daleko od tog skrivenog mesta koji je… Ali ne, ne, kasnije o tome. Na obali, na pesku sitnom poput prašine, za sobom je ostavljao po malo nje u svakoj svojoj stopi.
Otišao je vidite, pobegao, i srce mu je, kao soba u kojoj je čuvao, postajalo sve praznije. Svakim korakom, postajalo je sve više kao obična, prazna soba, plavih zidova. Nije ni osetio kada je zastao, i prstima svojih stopa u pesku ostavio srce, za nju. Nadao se možda, da će ona, kao i on, sanjati njihovu ljubav. Nije ona znala gde je on bio tada, a možda nije ni želela. Nadao se, da, da će sanjati taj neverovatni svet, i nasmejati se ujutru u nadi da je on stvarno tamo, i da stvarno korača njihovim srcem po pesku. Nastavio je dalje, ušao je u čamac, i ostavio je talase da spiraju satima, danima, još jedan korak njegovog srca sa afričke obale.
U samom srcu…
Isplovio je, sa otvorenog okeana, uz reku Ogooué, klizeći niz obale papirusa koji se probija kroz zidove prašume, daleko, daleko uzvodno, pored nilskih konja i šumskih slonova koji bi dizali surle saosećajući se sa njegovim tamnim, njegovim pogledom. Pogledao je ispred sebe, nasmejao se, i nastavio. Nije ni primetio kada je zaustavio čamac ispod jednog drveta na obali, i iskoračio na prašumsko tlo. Probio se kroz stotinjak metara guste istorije ovog malog sveta, i neočekivano naišao na čistinu. Drveće je ovde bilo tako visoko, stajalo tako gordo. Prišao je jednom, sa koga ga je pažljivo gledao orkestar afričkih sivih papagaja, koji, ako su voljeni, mogu živeti upravo onoliko dugo koliko živi naš junak, umirući konačno zajedno sa njim.
Na trenutak mu se učinilo da ga poznaju, da poznaju nju, njihovu priču, ljubav, svet, da tiho pevuše njihovu pesmu. Osetio je sav bol i svu sreću svakog trenutka ovog malog, velikog sveta, i spustio ruku na hrapavu koru. Sve je utihnulo. Ptice nisu više pevale. Sunce više nije sijalo. Slonovi su odlazili. Ostavljali su ga samog sa razlogom. Sklonio je dlan sa srca afrike, i u kori su ostali urezani oni, njihova slova, reči, ljubav i priča, uokvireni loše nacrtanim srcem, kakva je nakada crtao njoj. Niz obod njihovog srca, kore drveta, niz obod srca afrike, klizila je usamljena kap krvi, i njegovo srce je konačno postalo prazna soba. Ostavio je njihovu priču ovom svetu, priču koju će ovo srce pričati drugim srcima i drugim pričama. Ostavio je njihovu ljubav na samom početku – početku vremena, mestu gde je ljubav i nastala. Na početku ovog malog, njihovog sveta.
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
