U duhu prazničnih čarolija u srcu Nemačke svetlucaju četiri grada nadaleko poznata po tradicionalnim Božićnim vašarima (Christlkindermarkt).
Ovu Božićnu rutu počinjemo na aerodromu u Minhenu, gde nas dočekuje dobroćudni gospodin Vilhem (Willchem). Slobodna procena – 70 godina. Prva impresija – odan radni narod.
U hotelu, nakon kratke tuš-pauze i možda uhvaćenog zimskog vazduha, u holu hotela nas dočekuje simpatična brineta, turistički vodič broj jedan (usled velikog broja vodiča, naziva gradova, znamenitosti, izostavljam imena cenjenih dama, kako bi ovo virtuelno putovanje bilo opuštajuće i prijatno).
17 časova i krećemo.
Čak ni velike hladnoće ne sprečavaju ljude da šetaju osvetljenim ulicama prazničnih vašara
Svetla Božićnog vašara se u ovom gradu pale još u davnom 14. veku i od tada se održavaju na Marien placu, u srcu samog grada.
Mnoštvo okićenih tezgi sa prepoznatljivim bavarskim i božićnim poklonima, naše beogradsko oko nenaviklo na ovu tematsku ushićenost svih starosnih dobi, ogromne konstrukcije sa lutkicama, jelke, sijalice koje obavijaju skoro svaki pedalj kućica gde nasmejani Nemci sa crvenim nosevima od hladnoće i vunenim šalom oko vrata peku tradicionalne kobasice. Znatiželja se pretvara u opijenost lepotom.
Pored klasičnih kobasica, Nemci nam nude i one ekološke, biljne, koje se moje hrabro srce ipak nije usudilo probati nakon onih punjenih čokoladom.
O, da!
Kažem ja, za sledeću godinu Božićni vašar a la Nemačka – pun pogodak.
I naravno, kuvano vino. Pored strašnih hladnoća kada su prsti na nogama već počeli da premeravaju veličinu ledenih kockica u koje su se pretvorili, spas u zadnji čas – štand sa vinom. Dok se moje kožne rukavice lepe za vrelu čašu vina sa višnjama, osećam da tu pripadam, nesmejana lica, šale na račun “pijanih” čaša (mnooogo jakog vina, moram da primetim) i praznična toplina.
Ljubav u vazduhu.
Zvezdice, snežne kugle, sveće, drvene figurice, vunene kape
Minhen broji 20 ovakvih vašara, gde je zanimljivo istaći, na primer, Gej roze Božićni vašar ili onaj koji nas spasava u poslednjem momentu ako smo nešto zaboravili, smešten na internacionalnom aerodromu sa ledenim klizajućim objektima.
Sanjivo jutro za doručkom i pripremama za novu avanturu.
Gospodin Vilhem je nasmejan.
Pravac Rotenburg.
I sada, najteži deo mog posla, ostati nepristrasan.
Istini za volju, zaljubila sam se u ovaj grad. Zato ću ostaviti na slikama da pričaju njegovu priču.
Čarolija može da počne
Grad sa najimpresivnijom srednjovekovnom arhitekturom u Evropi. Netaknut godinama, uz velike napore starosedelaca da stare zidine spasu od stranih investitora.
Naporan put od 200 stepenika u uskoj kuli na trgu pruža turistima neverovatan pogled na grad
Uske kaldrme, unakrsne grede na kućama čuvaju priču čarobnog gradića svijenog i ušuškanog u starom delu grada. Koračam i kao dišem, a u plućima pauza do drugog čina opere gde će, čini mi se, svakog trena iza ugla izleteti neki patuljak, vila ili u krajnjoj liniji, glumačka postavka iz filma “Gospodar Prstenova” (Lord of the rings).
Magičan.
Ukoliko ste ljubitelj vrteški, božićnih lutkica i ostalih prazničnih zezalica, ne bojte se, niste zakasnili. U centru Rotenburga smešten je Božićni muzej gde se ovaj praznik slavi cele godine. Ogroman prostor sveta čarolija. Nažalost, fotografisanje nije dozvoljeno, ali uz pomoć novinarskih legitimacija pokušali smo da zabeležimo delić blaga koje krije ovaj muzej.
Mesto gde božićna čarolija ne prestaje
Odigrala svoj ples na trgu Rotenburga uz koncert tradicionalnog hora, smazala svoju kobaju (bez čokolade ovog puta) i u trku sa sumrakom jurimo ka Augsburgu.
Grad koji anđeli nisu napustili
Najstariji i najpoznatiji Božićni vašar u Bavariji. Sa istorijom starom 500 godina, ovaj, možda najkraći izlet, nas je definitivno kupio svojom toplinom. Na trgu sa ogromnom jelkom apsolutna porodična atmosfera, miris kobasica i kuvanog vina, deca sa šećernom vunom, bakice sa crvenim karminom i svilenim maramama oko vrata, plavokosih Nemica sa crvenim obrazima i tankim usnama, gologlavih Turaka, gužva i… sreća.
Najunikatniji moment je nastup anđela. I opet, hvala ultra brzoj baki, turističkom vodiču broj tri, koja je imala ključ zgrade u koju nas je tajno sprovela sa koje sam sa osmehom narednih pola sata gledala spektakl na zgradi preko puta nas.
Šest sati. Zidine gradske skupštine su mračne, ispod nje na hiljade ljudi i dece nestrpljivo iščekuje poslednje zvono sa susedne kule.
Truba.
Žuto svetlo obasjava jedan prozor, dete sa kovrdžavom perikom u zlatnoj odori i belim krilima stoji pored prozora. Anđeo.
Drugu prozor, treći… 24. u nizu.
Harfa.
Sva su svetla uperena na središte zgrade, na balkon, anđeli više nego dobro uvežbani (u jednom sam momentu toliki napor uložila da bolje otvorim oči i fokusiram na anđele, kako bih se uverila da li su zaista živi ljudi u pitanju), glavni anđeo sedi ispred orgulja i počinje da svira. U pratnji sa još četiri muzičara Božićna se pesma nastavlja.
Nastup anđela svakog petka, subote i nedelje od 18h
Stežem vruću čašu ukusnog vina i u sebi zahvaljujem nebesima što postojim u tom momentu pred ovakvim božanstvom.
Ljudi zaista umeju da ulepšaju svoj život.
Hladno je.
Nazad u patuljasti hotel. Metalni krevet sa izvijenom konstrukcijom, fotelja sa visokim naslonom i zelena lampa iznad jastuka. Crveni plišani mebl i zlatni okvir ogledala mi žele laku noć.
Prvi sneg u Nemačkoj, ogromne pahulje i Fontana lepote, zavrtiš prsten na ogradi fontane, zamisliš želju i, kažu starosedeoci, ostvari se.
Dobro došli u Nimberg.
Božićno dete posećuje decu u bolnicama, školama, kućama i daruje im poklone
Ovaj Božićni vašar otvara plavokosa kovrdžava devojčica, koja nosi titulu Božićnog deteta sa odorom boje zlata, na konju. Njena uloga datira još iz vremena Lutera (Luter) i protestantskih reformi.
Fontana lepote, levo
Kao i do sada, opijeni mirisom kuvanog vina, kobasica i, naravno, kolača sa đumbirom (gingerbread), koji je autentičan za ovaj grad, gde je prvi put umešen, nailazimo na vrhunac božićnih kolača sada nešto egzotičnijeg ukusa: grožđe, ananas, šumsko voće preliveno najfinijom čokoladom. Mmmmm… Pahulje mi vlaže obraze, a pamet mi se muti od zrelih jagoda sa crnom čokoladom… Mogla bih da se naviknem na ovakav režim života.
Ponekad je sreća mnogo bliže nego što mislimo. Dajmo joj šansu. Ja vam čuvam sve mape, slike, potrebne kontakte, gomilu informacija, a tu je i po koji gingerbread da vas namamim još više, pa… Javite se! A iskreno, ne bih se bunila i da me povedete sa sobom!
Ostale slike sa ovog putovanja iz privatne kolekcije mog kolege Tihomira Stojanovića, možete pratiti ovde.
Ana Milošević , apsolvent novinarstva, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
