Dovoljna je jedna pogrešna slika, jedan pogrešan “status”, jedan pogrešan “lajk” – i osobe koje vas ne poznaju ušuškaće vas na svoj zub. Ne brinite, izdržljiva je to vilica. A zuba ima… koliko vam duša ište! Ono čega nema jeste odgovor na pitanje: ko određuje šta je pogrešno, a šta ispravno?
Facebook je moćna stvar. Svi znamo čemu služi – poruke, četovanje, organizacija događaja, čuvanje slika, deljenje svojih misli i stavova sa drugima – ali da li smo ikada o njemu razmišljali kao o nekoj vrsti sajber lične karte? On je i pasoš za mnoga vrata, bila ona otvorena, ili, što je češći slučaj, zatvorena. O zdravstvenom kartonu sa psihijatrijskih seansi da i ne govorim – obelodaniće vaše tajne dok se okrenete da skuvate čaj ili kafu. Kako god ga doživeli, iako mu to možda nije bila prvobitna namera, Facebook će prikazati vaše lice, ali samo površinski sloj. Nažalost, retki su oni koji će se usuditi da zakopaju dublje.
Razmakni zavese moje duše, pa me onda osudi
Prva stavka iz koje proističe osuda jeste jedan mali, ali vrlo moćni paradoks. U realnom životu upoznavanje jedne osobe je proces. Ne možemo odmah znati sve o njoj, već polako, kroz razgovor i podrobna objašnjenja svake konstatacije, sakupljamo podatke koji u nama grade sliku našeg poznanika. Ali oni nikada nisu ogoljeni, već potkrepljeni obrazloženjima. Na Facebook–u je situacija obrnuta. Podaci su dati “na izvol’te” – svako može da ih pročita i usvoji kao prikaz vaše ličnosti. Ali oni ništa ne znače. Iz njih se ne može upoznati osoba u celosti. Kao što se ni lekcija iz istorije ne može naučiti iz teza. Može se stvoriti određena slika, ali ništa više od toga. Potrebna je priča, gomila rečenica. Međutim, tih nekoliko podataka dovoljno je da vas ljudi osude.
Šta se desi kada lepa devojka ima veliki broj slika sa žurki? Ili kada jednostavno često menja svoj “relationship status“? Odmah je kurva. Šta se desi kada muškarac “lajkuje” ženski pop bend? Ili, možda, okači sliku svog omiljenog pevača? Odmah je peder! Naravno! U tom slučaju i ne ostaje mnogo izbora. Osim ukoliko nije obožavalac rok muzike. Tek tada će ga smatrati muškarčinom.
Šta biste rekli o devojkama sa slike kada biste je videli na Facebook-u?
A šta se desi kad je u pitanju dopisivanje? Čuveno “piši mi u inbox” ili četovanje danas je najbrži, najlakši i najjeftiniji vid komunikacije koji je u širokoj upotrebi. A koliko je on plodonosan? Zamislite da se dopisujete sa nekom osobom koju i ne poznajete baš najbolje. Nepoznavanje je uzajamno. Ne znate na koji način ta osoba govori, ne znate kako se šali, ne znate kako zvuči kad je ljuta, iznervirana, neraspoložena. Kod osoba koje se dobro poznaju takva stanja mogu se osetiti čak i iz suvoparnog dopisivanja, ali u svim drugim slučajevima… pa i ne baš.
Za razgovor je potrebno mnogo više od pukih slova. Čak ni “smajliji” nisu dovoljni. Grubost nekog slovnog sklopa se u razgovoru, makar onom preko telefona, razbija načinom na koji to izgovaramo: boja glasa, pauze u govoru, visina intonacije i slično. U razgovoru koji zovemo “uživo” rogobatnost naređanih slova pored glasa ublažuju i izrazi lica, pokreti rukama, celokupan stav tela.
Dakle, postojeći načini komunikacije preko Facebook-a još jedni su od uzročnika osude. Ljudi će vas pogrešno prozvati mrgudom ako vaše rečenice ne sadrže dovoljan broj “smajlija”, ili neozbiljnim sagovornikom, ukoliko je situacija obrnuta.
Osobu koja često iznosi svoje misli putem “statusa”, ili koja svaki put kada izađe u grad mora da se “čekinuje”, sabotiraće negativnim komentarima tipa “boli me uvo što si ti otišla u kafić sa prijateljima”. Onog ko Face uopšte ne upotrebljava ogovaraće upravo zbog toga. “Što je, koj’ moj, i otvarao Face kada ga ne koristi”!
“I dobro”, kaže moja drugarica, “kako misliš da se izborimo sa tim?”
Ona je u potpunosti u pravu. Facebook je danas neophodan. Ali nije neophodno da za “prijatelje” prihvatamo ljude koje uopšte ne poznajemo. Iz neznanja proističu predrasude. Svako ko vas dobro poznaje znaće koji su razlozi za vaš način života. Neće biti puki posmatrač, već onaj znalac koji zadire u dubinu, iza zavese, u vašu dušu. A tada će imati potpunu slobodu da odluči – da li će da vas voli takve kakvi vi zaista jeste, ili da vas mrzi. Ukoliko se odluči za drugu opciju, onda ni ne treba da vas ima u “prijateljima” na Facebook-u. A ni u životu. Taj isti život će tako biti mnogo lakši – toj osobi, a i svima nama.
Izvori fotografija: pbsmartessentials.com, artiwayne.wordpress.com, bluntedsoul.blogspot.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
