Da li ste nekada osetili prazninu?
Život više nego ispunjen, ako ničim drugim, bar gomilom obaveza. Slučajni uzorak: ona je obična devojka. Ona je vi. Ona je ja. Ona je svako ko može da je oseti. Naizgled jednostavan, njen život počinje ranije nego li kod drugih ljudi i završava se nekoliko sati kasnije, kad svi odu na spavanje. Radi 120 sati nedeljno, kad preda smenu u subotu prepodne, “centrifuga” počinje:
Duboko, a plitko?
Imam svega dan i po. Dobro. Moram do kuće da zovem sestru preko Skypea, zatim da se vidim sa Aleksandrom, dogovaramo se već pola godine. Pregled kod ginekologa. Sestra Ivana porodiće se za dva meseca, nisam otišla u posetu. Uveče u 20h moram mami da pošaljem ličnu kartu, smilovala se siromašna nam opština, pa udelila studentima koji dinar. Prošetala bih se Kališem i udahnula Savu. Trebalo bi da spremam ispit za sledeću nedelju. Veljko me uhodi već tri nedelje da pijemo kafu. Sa Dijanom je viđanje neizostavno. Maja bi mi se rado poverila. Moram da platim račun u Vipu. Umnjak mi raste i teroriše mozak. Da li će raditi menjačnica? Gazdarica će čekati novac za infostan, a to što mi slavina u kadi curi već danima i što mašina za veš umire… uvek zaboravim. Danas zovem majstora Zorana da to popravi. Frižider je prazan, sledeća stanica “Maxi”. A gde je odmor? Tišina? Gde je koketiranje bez obaveza, prolećno muvanje? Gde je zadovoljstvo? Gde je putovanje kod prijatelja? Vikend na Srebrnom jezeru, na primer, što da ne?
Prvi je korak najteži
Da li ste nekada osetili prazninu?
U časopisima možete videti gomilu istraživanja: “Šta je potrebno za srećan život” ili “10 načina da devojku dovedete do orgazma”, ali da li je sve tako, od jedan do 10, u životu? Nekako bih vrlo samouvereno rekla: Nije. Ali šta ako jeste? Gde onda grešimo? Koji smo deo propustili? Uredno smo precrtali sve sa liste: završavamo fakultet, našli smo posao, osamostalili se, imamo svoj račun u banci, zdravstveno osiguranje, vredan krug prijatelja, malo osmeha i prava leđa. To je to. Ali…
Da li ste nekada osetili prazninu?
Nekad tišina zna prepasti džina kad ispusti krik
Da živim u Japanu, pa i da se pomirim sa robotskom sudbinom, ali ovo je Srbija, zemlja seljanija. Ovde čekamo da nam bolje sutra padne sa neba i svakodnevno kukamo kako je juče bilo bolje nego danas. Prebrojavanje moždanih ćelija pri svakom psihičkom padu, zar moraju samo fudbaleri da ih gube dobacujući loptu glavom?
– Da li ste nekada osetili prazninu? – pitao me je nedavno čovek u parku.
Ćutala sam.
Ako jeste… onda takav muk niste uspeli staviti u reči…
Čovek je odšepao, a ja se i sada pitam, zašto je čovek tako krhki porcelan, jak, a na staklenim nogama?
Ponekad ni gomila obaveza ne da zataškati samoću, ne znači da je u pitanju samo ljubavno-emotivna praznina, ali dakako troši. Naposletku, ako ne trajni, bar privremeni melem za dušu postoji, zato, drage moje, najbolje potpetice na tajnovita brdašca, lepršave haljine sa golim leđima, da začinimo zrnom mistike i pravac u gordo ispisivanje male noćne panike.
“Smijehom strah pokrijem uvijek.”
Srećno!
Ana Milošević apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
