Puno puta te je duša bolela zbog nečeg, ili ti je srce bilo slomljeno (ili i jedno i drugo) pa si prošla kroz to i nekako izašla sa druge strane, malo samlevena, malo zakrpljena, a nakon nekog vremena mudrija za jedno teško iskustvo. Svest o tome kako se osećaš, kao i poznavanje sebe i spontano okretanje ka stvarima koje te oživljavaju i regenerišu, deo su te mudrosti. Uporedi je sa onim što su drugi iskusili, prepoznali i shvatili.
Boli, jer je tako predviđeno
Bol ne može da se izbegne i zaobiđe, a ne bi trebalo ni da se anestezira – bol je integralni deo preboljevanja. Da bi proces isceljenja započeo, potrebno je najpre da priznaš svoja osećanja, da osetiš i prihvatiš bol koju osećaš. Potpuna svest o tome u kakvom si stanju, koliko si povređena, plakanje i raspadanje od bola – tako počinje isceljenje.
Ne postoji ispravan način izlečenja
Neko mora da se prepusti do kraja, da legne kao ranjena životinja i da se suoči sa smrću, da bi mogao da aktivira samoisceliteljske sposobnosti svog bića, a neko drugi mora da ostane na nogama i da neprekidno bude zauzet, inače će leći i umreti. Jedni obnavljaju svoju životnu energiju dubokim preispitivanjem, samoposmatranjem, uranjanjem u sebe, bez ikakve potrebe za ometajućim faktorima, dok drugi traže i praktikuju sve moguće ometajuće faktore, pronalazeći obnavaljajuću energiju kroz samozaborav. Između ove dve krajnosti, pojstoje brojne nijanse, načini i mogućnosti, koje svako pronalazi u skladu sa svojom prirodom i senzibilitetom.
Pitanje izolacije
U zavisnosti od onoga što ti je potrebno da se osećaš bolje, zavisiće momenti i stepen potrebe za izolacijom. U redu je da se usamiš u nekim trenucima, da izbegavaš komunikaciju sa drugima danima, ali u redu je i priznati potrebu za nečijim priustvom i utehom. U redu je zvati nekog bliskog i reći mu da ne želiš ništa osim zagrljaja i milovanja po glavi – onaj ko te razume spreman je da učini baš tako i da ti pruži olakšanje koje tražiš. Ne traba da se kriješ od ljudi iz pogrešnih motiva – kao što je stid zbog toga što nisi u formi i što nemaš šta da im pružiš, ili ponos, jer ne želiš da te vide u tako jadnom stanju, ne treba ni da znaju da je uopšte moguće da se tako loše osećaš. Kad pronalaziš mir i utehu u samoći, onda samuj, kad ti je potrebno nečije društvo i prisustvo, traži to od svojih prijatelja i bližnjih, oni se i ovako brinu za tebe i biće im drago da ti pomognu makar malo.
