Nije naročito utešno reći da je većina ljudi sklona autodestrukciji, da većina ljudi pati od osećanja krivice, od nedostatka smisla i posledica pogrešnih izbora koje su doneli zbog osećanja krivice i nedostatka smisla i da se krug zatvara time što sebe kažnjavaju zbog toga što su sami krivi za izbore i posledice i krivicu i besmisao. Zapravo, uopšte nije utešno, zastrašujuće je. Jer to što se mnogo ljudi vrti u ovom točku, poput hrčaka u kavezima, samo znači da mnogo ljudi nije slobodno, nije spontano i ne koristi svoje pune kapacitete. Vi ne želite da budete deo uvrnute većine, iako većina diktira uslove normalnosti, pa to što su svi nenormalni, samo po sebi postaje normalno, jer preovlađuje. Vi želite da se preorijentišete i da se upišete u one malobrojne, oslobođene, probuđene, konstruktivne stvaraoce sopstvene realnosti. I destruktivci su stvaraoci, jer i oni kreiraju svoju realnost, ali to ste radili i ne sviđa vam se. Dosta vam je teranja ukrug. Postoji uzbudljiv i zastrašujuć svet, van kaveza za hrčke. Ne možete odjednom prekinuti sa autodestrukcijom, kao što ne možete odjednom ni ostaviti pušenje, ili preći na vegansku ishranu, ili smršati 20 kila. Prvo morate u glavi da raščistite šta je ono što želite, da uhvatite sebe u neželjenim akcijama i da razvijete strategije za preorijentaciju u konstruktivce.
Hronično ste lenji i stalno žalite za propuštenim vremenom
Trebalo je, mogla sam, što tad nisam, znam da treba, samo da završim još ovo pa ću se pozabaviti time – to često čujete od sebe, čak i kad vas niko ništa nije pitao. Čim počnete da govorite o nekom problemu, vi se setite zašto je problem nastao i kako ste dospeli tu gde jeste – tako što niste ništa učinili, a trebalo je. Kad pričate o nečemu što predstoji, vi već vidite prepreke i unapred ste umorni i nevoljni da ih preskačete i zaobilazite, iako znate da se ništa dobro neće dogoditi, ako ne stupite u akciju. Imate svest o tome da vas nešto iznutra umara, oduzima vam energiju i volju, otupljuje svaku odluku i preusmerava svaku odlučnu akciju. Kad to već vidite, nastavite dalje, sagledajte dublje. Dakle, ta nevoljnost da se pokrenete, to je strah, navika, udobnost. Strah od neuspeha, ili od uspeha. Navika na neporemećenu rutinu življenja. Zona komfora – tesno, ali poznato i udobno. Budite načisto sa tim da je lakše ne činiti ništa, nego činiti nešto smisleno. Ali zatim budite i načisto sa tim da je činiti nešto smisleno ispunjavajuće i da donosi mnogo više zadovoljstva – upravo donosi smisao koji vam nedostaje – nego ostajanje u zoni komfora. Ako želite da se oslobodite osećanja krivice i da pronađete smisao, apsolutno morate iskoračiti iz zone komfora, nema drugog načina. Morate više raditi, morate raditi bolje, morate zaista preduzeti sve one korake za koje znate da treba da ih preduzmete, morate biti uporni iako napor ne daje rezultate i ne smete prestati, kad rezultati počnu da se pokazuju. Vrlo moguće da ćete celog života morati sebe da primoravate na pokret i da uvek iznova prevazilazite samodestrukciju.
