Pošto nemamo Dan zahvalnosti, a ni porodične molitve za stolom, pre obroka, a možda nemamo ni bogznašta na stolu, a nema nas baš nešto ni oko stola, jer jedemo na poslužavniku, svako pred svojim računarom, osim kad nas baba okupi na nedeljnom ručku jednom u pola godine, nemamo ni običaj da se dnevno prisećamo za šta smo sve zahvalni. Što ne treba da nas ograničava. Ništa nas ne sprečava da osećamo zahvalnost, niti da je izražavamo dnevno, unutrašnjom tišinom, osmehom, gestom ka drugom ljudskom biću. Uvedite zahvalnost u praksu, osvežava, a ne goji i svakome dobro stoji, amen.
Dakle, ako ne mislite da bi trebalo da budete zahvalni što postojite baš u tom obliku, u tim životnim okolnostima i među tim ljudima, onda nemojte da mislite, jer vam je mišljenje van funkcije. Samo osetite:
Zahvalnost što dišete. Jer ste pretekli. Jer danas imate svaku šansu da dišete celog dana. A dokle god dišete, kosmos radi za vas.
Što tugujete. O, tuga je tako životvorna! Znači da ste povezani sa svojim osećanjima, da ste sposobni da budete otvoreni i ranjivi, da se ne plašite povređivanja. Strah je ono što nas odseca od ljubavi i zahvalnosti. Ako ste tužni, tugujte, kao da slavite. Posmatrano odozgo, iz svemira, to je isto.
Što ste poznavali osobe koje ste izgubili. Bogatstvo života nije u gomilanju blaga i čuvanja da ga neko ne otme. Nego u privilegiji da doživljavate. Gubitak je gubitak, nenadoknadiv, beskompromisan, kao oštar rez. Ali zar biste bili srećniji da uopšte niste poznavali i voleli one kojih više nema?
Zahvalite na svim greškama koje ste počinili. Sigurno ste se već dovoljno kajali, grizli i razmišljali o tome šta bi bilo kad bi bilo. Ali nije. Uprskali ste stvari, a onda je sve pošlo u neočekivanom i neželjenom smeru. A to su lekcije bez kojih niste mogli. Jer da ste mogli, da ste umeli bolje i drugačije, to biste i uradili. U trenutku kad ste pogrešili, niste bili dovoljno prisutni, svesni, zreli ili spremni. Pa čak i ako ste namerno pogrešili, jer ste kalkulisali pa ste smislili da je to lukav potez, dobili ste dragocenu lekciju. Zahvalite na prilici da učite kroz tako ozbiljne i važne situacije, kao što su greške.
Zahvalite svojim roditeljima. Sigurno imate brojne pritužbe barem na jednog od njih. Što je bio hladan i strog, dalek i rasejan, nije vas razumeo kad je trebalo, sprečio vas je i ograničio kad ste hteli da letite, ostavio vas, umro… Ali da vaši roditelji nisu bili baš takvi kakvi su, ne biste ni vi. Možda niste zadovoljni kako ste ispali? Ah, to je sledeća zahvalnost.
Zahvalite na telu, umu i okolnostima koje su vam dodeljene. Jer to je ono optimalno za vas. Jer to ste sami izabrali, u konsultaciji sa kosmosom, iako se ne sećate, a možda i ne možete da poverujete u to. Baš ste takvi kakvi je trabalo da budete. Baš vi. I samo vi, takvi na ovom svetu. Koliko je to moćno!
Kome upućujemo zahvalnost? Sebi, svima oko sebe, Bogu, univerzumu, prirodi. Kako to da izvedemo?
Ah, pa samo treba da dišemo i osećamo!
