Žene prečesto upadnu u zamku sopstvenih dobrih namera i intenzivnih emocija, pa krenu da spasavaju nekog nesrećnika, mračnog i ulepljenog u eteričku sluz, zaglavljenog u nekoj fazi traumatičnog detinjstva, kome pomoć očigledno treba kao disanje. Prečesto protumačimo nečiju bol kao vapaj za pomoć (što ponekad jeste tako), probudi se sveta Tereza u nama i bacimo se na sređivanje života nekog prkosnog muškog primerka, koji opstaje u svom bunilu jedino zahvaljujući prkosu.
I kad ga spopadneš i prepadneš svojim plemenitim namerama, brigom, nežnošću, istrajnošću i konkretnim uputstvima o tome šta i kako treba da radi, da bi mu bilo bolje (i da bi bio bolji za tebe), on šta? Usmeri svoj prkos i otpor prema tebi, tako je. Jer, ti ga popravljaš. Što znači da nije dobar takav kakav je. Iako bi to trebalo da je jasno u startu – zar se ne oseća loše, sputano, zbunjeno, ranjeno, zar ne vapi celim svojim bićem da ga neko dovede u red – ne znači i da je intervencija prihvatljiva.
Da li ti je do sada neki muškarac rekao “u tvojim sam rukama, radiću sve što hoćeš, spasi me2?
Da li si ti nekad nekome rekla (pre nego što si skočila da mu pomogneš) “sjeban si, rasturen si, izgubljen, izubijan, dozvoli mi da ti pomognem, jer znam da mogu i znam kako to da uradim”?
Ne? I ne? Zato što takve stvari ljudi govore uglavnom samo kad im tako piše u scenariju, a ti ljudi su glumci.
