Ne tvrdim da bi to išta promenilo, da bi olakšalo odnos spasiteljke i žrtve i da bi omogućilo žrtvi da ne upadne u mod žrtve spasavanja, već da stvarno prihvati pomoć koja mu se nudi. Ali bilo bi zanimljivo pokušati. Gledati izbliza kako se pred neposrednim rečima, oštrim kao zraci podnevnog sunca, podiže lepljivi mrak i pušta kandže. U tom trenutku, kada bi mrak ikako bio u stanju da govori isto tako neposredno i ubodno istinito, rekao bi “ne dam da mi pomogneš i poješću ti srce ako nastaviš da pokušavaš, jer to je moj posao, da se nahranim bolom; pati, ili se gubi i ne smetaj mi”.
Kada bismo govorili istinu o tome kako se osećamo, na nivou razmene informacija, to bi bilo vrlo korisno. Kad ti neko kaže “odjebi”, ne možeš da tumačiš informaciju i pronalaziš u njoj skrivene poruke, nego lepo odjebeš. Mislim, možeš, jer znaš da taj odjeb ne dolazi iz bića i iz srca, već iz nekog izobličavajućeg demonskog programa, koji proteruje svetlost, nežnost i ljubav, jer ga prže i bole, ali znaš i da moraš da ispuniš zahtev. Da ispoštuješ ono što ti se otvoreno poručuje, jer svako mora da nosi svoj deo odgovornosti. Pitala si, dobila si odgovor, sad odjebi, ili postani i sama žrtva svoje akcije spasavanja. Ah, zašto uvek odabareš ovo drugo?
I ne znam da li bi neposredno suočavanje sa nečijim demonima išta pomoglo da ne odabereš. Možda, ako bi se dovoljno uplašila. Ali tu hrabrost iz ubeđenja da radiš pravu stvar, ništa ne može da natera da ustukne. Potrebna je sasvim druga vrsta hrabrosti da kažeš sebi “ok, svako ima pravo da bira, i svako je dužan da poštuje tuđe izbore, to je podela odgovornosti i ja sam slobodna od napora da pokušavam da pomognem, jer moja pomoć nije poželjna, moja ponuda je odjebana, odoh”.
Da, prihvatanje zahteva viši nivo hrabrosti od srljanja. Eto, naučismo nešto i danas.
Naslovna fotografija: instagram.com/whiskyouth
Aleksina Đorđević
