Međutim, stvari su mnogo kompleksnije od kućnog vaspitanja, kada ste emotivno angažovani, kad drugu osobu pustite sasvim blizu, kad joj se otvorite i poverite, a ona ne prepoznaje vaše granice i ponaša se na način koji vas ugrožava, prvo pitanje koje sebi treba da postavite, jeste – da li ste uopšte i postavili granice?
Jer, ne možete se ljutiti što neko gazi vaše granice, zapostavlja vas, ponaša se grubo, ne ispunjava obećanja, a pri tom traži usluge i računa na vas, ako toj osobi ni jednog trenutka niste pokazali da imate granice. Možda ste uvereni da ljubavni odnos treba da bude bezgraničan, pa svoje, inače zdrave granice, potpuno uklanjate i brišete, u želji da se sa nekim povežete u što većoj bliskosti. Možda je to istina, ali samo ako duša ima otvorenu saradnju sa njenim egom, a ta saradnja se odvija u punoj svesti – možda je to ta ljubav u kojoj granice nisu potrebne, jer se tako duboko razumete, da se prosto prelivate jedno u drugo i nikada se zbog toga ne osećate preplavljeno, kao da gubite sebe ili kao da vas povezanost sa drugom osobom sputava. To je možda vaša čežnja i vaš san o ljubavi. Realnost emotivnih odnosa se u velikoj meri odvija na nivou ega, pa zato zahteva postavljanje granica.
Voljena osoba mora znati šta apsolutno nećete da trpite i dokle seže vaša tolerancija, kao i šta je potrebno da čini za vas, da bi osigurala vašu pažnju i poštovanje. Zdrave granice zahtevaju uzajamnost, a ako to, na nivou karikature, znači da brojite koliko puta ste vi pozvali, a koliko druga osoba i ni za živu glavu ne zovete ako je na nju red, onda i treba tako – bavite se crtanjem granica, dok one ne budu vidljive, shvaćene i usvojene. I imajte u vidu da niko ne može da čita vaše misli i osećanja (osim ako niste dostigli onaj ideal prelivanja iz duše u dušu) i da je potrebno jasno reći i pokazati gde je granica i objasniti zašto je tu i šta se dešava ako bude pregažena. Kada osobu koja želi da učestvuje u odnosu, da gradi vezu i da čuva ljubav, jednom opomenete, ona se obično spontano prilagođava i prestaje da radi ono što vam smeta – jer vas poštuje i očekuje da i sama bude poštovana na isti način.
Ali kada neko pređe neku vašu granicu, a vi ne kažete ništa i čekate da vidite šta će se dalje dešavati, obično sa zaprepašćenjem ustanovite da druga osoba nastavlja da gazi vaše granice i da vas povređuje. Tada ste tužni i ljuti i verujete da je ta osoba bahata, neosetljiva, koristoljubiva i da joj nije zaista stalo do vas – što sve možda jeste donekle tačno, ali je isto tako tačno i da joj niste pokazali granicu, zaustavili je i pokazali joj kako se loše osećate kada ona radi to što radi.
Sledeći put kad se to dogodi, kad vas neko o kome imate najbolje mišljenje povredi, izuzme iz svojih planova, prekrši obećanje, pokaže nepoštovanje – momentalno uključite alarm. Bolje je da mnogo izdramite oko malog narušavanja granica, nego da čekate i posmatrate kako to narušavanje postaje sve bezobzirnije i vodi ka prekršajima preko kojih nećete moći da pređete. To nemo posmatranje, stavljanje ponašanja druge osobe „pod lupu“ isto je kao da ste je uzeli za ruku, poveli do provalije, a onda skočili, uvereni da vas je ona gurnula. Vi ste to uradili, a ne ona. Da ste na vreme postavili granice (i upozorenja da su granice prisutne), to bi u drugoj osobi angažovalo ono najbolje, onaj deo koji se trudi, koji poštuje, uvažava, ceni i uči, koji sarađuje i gradi.
Ako ne postavite na početku granice na zdrav način, postavićete ih na kraju, na nezdrav. Jer svako ima granice. Makar samo onda kad oseti da „to više ne može da trpi“ i onda prekida odnos i odlazi.
Zato razmislite dobro o važnosti granica, preispitajte svoje odnose i svoje iskustvo sa trpljenjem i tolerancijom, pozabavite se samospoznajom i izgradnjom samosvesti, da biste razumeli granice i umeli da ih postavite i poštujete.
Naslovna fotografija: instagram.com/charlotteemilysanders
Brankica Milošević
