Protiv ljubavi se ne može. Emocija koja je toliko jaka, koja toliko obuzme, koja toliko poleta i snage pokloni da na kraju ništa osim nje ne vidimo. Da li joj se može odoleti i pobeći? Sakriti se možda negde? Pa, može, nije da ne može. Poenta u tom sakrivanju nije dugoročna i njen rezultat je samo agonija u koju upadneš kasnije, kada shvatiš da si pobegao možda upravo od svog života jer si bio kukavica. Ipak, mislim da su žene te koje su spremnije i odlučnije kada treba nešto preseći, mislim da muškarci koliko god poklekli i koliko god im negde bilo loše, koliko god velikim delom sebe žudeli za lepim što ih okupira, za pažnjom, ljubavlju, za životom koji sanjaju, nemaju spremnost, hrabrost, odlučnost i velike su kukavice kada treba da odluke donesu u svoje ili ime bilo koga iz okruženja.
Lakše im je da žive život koji ne nudi ništa ili nudi veoma malo, a vremenom će prestati i to, nego da zakorače u neizvesnost sa nekim ko im nudi iznova osećaj bliskosti, intimnosti, privrženosti, ljubavi, zajedništva. Dakle, muškarci su po opredeljenju više za prevaru i preljubu, jer je lakša, jer ne traži i ne vuče korake koje bi morali poduzeti, jer ih posle sat-dva seksa ili prijatnog razgovora vraća u njihov život realnosti, gde je sve onako kako su oni sami namestili da bude i tamo su u stvari vrlo zadovoljni na neki sebičan način. Žene? Žene se vode emocijom, čistom ljubavlju, poletom, energijom koja se probudi u njima, inspiracijom i srcem, prepuštaju se, daju od sebe maksimum i ne žale nikad jer su uvek na dobitku, ali su spremne za nova poglavlja i hrabro koračaju dalje ako imaju uzajamnost i uzvraćenu energiju novog života.
Međutim, ukoliko shvate da su muškarcu samo igračka, samo energija prepuna zanosa koja će da potraje neko vreme, dok će on da se vraća svojoj ženi o kojoj će uvek pričati sve najgore, ali nikad kompletnu istinu očigledno, jer ipak je ona ta kojoj se muškarac vraća i koju na kraju želi, sa kojom ostaje, e, onda tu žena ili ljubavnica odlazi i seče, ne gubi vreme, ne troši energiju na nešto što nije vredno… može se reći muškim žargonom “malo se živelo” kroz prizmu ljubavi i strasti… Premda, naravno, to “malo življenja” može da se izmetne i u odlazak sa tim drugim ako on ima muda za to (pardon!). Ali c’est la vie (to je život).
Drage moje dame, ne očajavajte. Ako je vaše srce osvojio neko ko je oženjen, ko za sobom vuče paket problema i nudi ljubav iza kulisa jer drugo ne želi da ponudi, a vi ste spremni da skočite žmurećki u vrtlog života sa njim… same odlučite, isplati li se to ili ne? Šta vi time dobijate? Jeste, znam ja, to je život. Zavoliš nekoga jer ti se namestilo tako, ne možeš da biraš, ali da li ste spremne da sedite kući i čekate vaših pet minuta sakrivenih od pogleda sveta, da li ste spremne da praznike provodite same, da li ste spremne da ako ostanete trudne dete odgajate same jer on već ima svoju decu ili dete sa onom koju je odabrao da mu pere gaće i kuva ručak, sa onom koja je tamo gde on i želi da ona bude, dostupna, ućutkana i njegova za sve što mu se prohte?
Kuda se okrenuti kada izgubiš pravac? Kome?
Hmm… pitam se… Pa želite li vi uopšte da nekome takvom perete gaće i sedite kući i čekate ga, dok će on za koju godinu možda istim obrascem da namagarči i vas?! Možda i neće, ako vas zaista voli… ali… I šta ako prepuštene u takvu vezu date sve, pokažete sve, ponudite sve, a on, veliki muškarac, napuni gaće od straha šta će i kuda će dalje sa nekim kao što ste vi, pa, budite uvereni, sigurno krene da se preispituje da li može da vam ponudi to što vi želite, da li vam se predstavio u pravom svetlu, da li ćete ga voleti i kada dođe znojav sa treninga i leži zarozan u trenerci dok gleda fudbal, prdi, podriguje, itd (bez zgražavanja, molim, do juče ste balavili nad “Seks i gradom” i Samantom koja širi noge u podne… ovo je sve vrlo bledo u odnosu na to, a istina je)… Da li će za godinu, dve i dalje biti muškarac dostojan žene koju je osvajao u hodu lepim rečima, stihovima, namirisan i sveže obrijan dok mu je žena sedela kući i čuvala decu.
Kad to počne da se pita, onda će da zaćuti i da hvata maglu, da traži vreme za sebe, da se pita to sam iza četiri zida svoje sobe, da vam na fin način postavlja distancu kako biste ga ili vi same ostavile ili vremenom shvatile da je to uradio on svojim postupcima. I kako se to zove onda? Ljubav? Prevara? Malo gužvanja posteljine kada niko ne vidi? Malo emotivnog zbližavanja da se ugreje već davno ohlađen brak? Malo inspiracije za ludački seks sa ženom koja nas više ne privlači ali sedi kući i čeka nas? Hmm… neću dalje… svako od vas sam može da odabere primer i scenario… Nemojte samo da mislite da sam ja u pravu, ja samo pišem, prštim od emocija prema jednom muškarcu i verovatno sam samo previše hrabra tamo gde većina nije… a možda sam i samo luda kako mi je jednom neko rekao… ko zna… meni se sve dopada, jer pisanje – to je moj život.
Uživajte u životu, ali na svoj način, sa onim ko je spreman da za vas učini sve i ko vas voli iskreno, od srca, kome je važno šta vi imate da kažete, kome ste lepi i kada se probudite, ko će da razume vašu potrebu za mirom i tišinom, ko će želeti da odgaja decu sa vama jer ste mu vi bitni i pravi izbor za “dobiti dete sa nekim”, a ne slučajnost koja se desila (naučih od devojčice koja ima samo četiri godine – “da bi se dobilo dete, potrebna je ljubav!”). Prepustite se nekome ko vas vidi upravo onakvima kakvi vi zaista i jeste… To je život… sazdan od sitnica i lepog… ima ga dovoljno za sve, ako ste hrabri.
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
