“A onda sam mu prosula vino u facu, okrenula se i izašla.”
“Ma, da li je moguće? Ti si bre kraljica. Oduvek sam to želela da uradim. Pričaj, kakav je bio osećaj.”
Na licu mi pobednički osmeh: “Osećaj je fenomenalan.”
Povuče me za ruku i svali na krevet, a onda nastavljamo zajedno da se kikoćemo.
Moja najbolja drugarica i ja svake nedelje prebiramo utiske od subotnje večeri. Uvek tu ima nešto da se doda, da se kaže, u najmanju ruku da podsetimo jedna drugu na detalje kada je nastupio prekid filma. I hvala joj na tome. Ovoga puta nismo izlazile zajedno, te je to bio samo razlog više da se sastanemo i preberemo utiske, svaka pojedinačno.
Sa dečkom sam bila u vezi malo više od mesec dana. Ništa ozbiljno, ali kad sam ja u pitanju ako toliko traje onda valjda nečemu i vredi. Mislim se, trajaće i dalje. To je to. To je ono pravo. Konačno sam našla nekog ko mi odgovara. Ali, ne lezi vraže…
To veče smo se dogovorili da izađemo svako sa svojim društvom. Kakva liberalna veza – mislim se u sebi. Ovo je nešto što se samo poželeti može. Nema pritisaka, nema prebacivanja, sve je stvar dogovora i poverenja. I gotovo ceo dan ja to ponavljam u sebi. I u trenutku dok ulazim u klub mota mi se dobro poznata rečenica u glavi: “Sve je stvar dogovora i poverenja. Nema pritisaka, nema prebacivanja.” Ubeđujem ja tako sebe i tada, na samo metar od mene – on i nešto plavo, čupavo što se mota i uvija oko njega. Njegova ruka oko njenog struka, ona mu se kači na vrat i nudi svoje usne. Ljube se? O, da. Aha, pali mi se lampica u glavi, ako smo liberalni, liberalni smo do kraja. Mogao je to ranije da mi kaže, ali Bože moj, objasnio je, zar ne? Na primeru.
A sada ja tebi da objasnim, dragi. Naručujem flašu alkohola i dok jednu čašu ispijam, drugu punim za tebe. Znaš da ne volim da pijem sama. I dok mi konobar šapuće na uho da kuća časti, vidim već tvoje od besa crveno lice. Zahvaljujem mu se jednim toplim osmehom i pozivam gazdu da mi se pridruži za separeom. I dok se iz sveg glasa cerekam, jasno stavljajući do znanja da mi njegovo društvo i te kako prija, krajičkom oka vidim tvoju siluetu koja se probija kroz gužvu. Senka si, nula si, ništa si… Na tvoje pitanje šta ovo treba da znači dobijaš odgovor u vidu mlaza tečnosti rasute po tvojoj blentavoj, glupoj faci. Izlazim i ostavljam te da prijatno provedeš ostatak večeri. Cenim da si glup i da je teško shvatiti, ali objasnila sam ti sve, dragi. Na primeru. Živeli!
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
