Strašno je zajebano stalno biti riba. A kad pogledate unutrašnjost akvarijuma, svaki put ćete ugledati neke nove ribice, kako su se rasperjale i rasplivale i napućile i nabudžile? Plavlje, mršavije, jedrije, sisatije, mišićavije. Mlađe.
Svaka dobra riba nađe se u nekom trenutku na vrhu svog aktivnog ribećeg života. Ako dotle nije stekla dovoljno iskustva i ako se nije dovoljno poslužila svojim ribećim kvalitetima da se nahrani filetima samopouzdanja, džaba je riba.
Ali, svaka pametna dobra riba – a ima ih, iihaaaa – prevazići će ribu u sebi dok je još na vrhu. Neće joj biti potrebno da bude bolja od drugih riba. Uopšte se neće upoređivati sa njima, jer je to besmisleno. Uživaće u sebi i dozvoliće sebi uživanje u sebi i kad nije pri …ahm… ribi.
Trajno će usvojiti onaj osećaj kad se dobro osećaš u svojoj koži, ne prosuđujući koliko je ona zategnuta i glatka u tom trenutku.
Prevazilaženje ribe u sebi nikako nije odbacivanje seksepila, ženstvenosti i izazovnosti. To je samo duboka integracija ribe sa ostatkom sebe. Prihvatanje činjenice da nećete uvek biti najbolja riba u prostoriji, a da ćete u nekom trenutku sigurno biti najstarija. Ležernost, opuštenost, šarm i duh koji vam omogućavaju da dominirate i onda kad ste najstarija, a sve oko vas su bolje ribe. Godine vas nateraju da posegnete za drugim kvalitetima, dok istovremeno nastojite da izgledate dobro koliko možete.
Ali ako nemate te kvalitete, a više nista riba, ostaćete večita devojčica, zbunjena i uskraćena za Lorensovu noćnu posetu i ništa vam neće biti jasno. I nikada nećete obući one svilene krpice.
Žena treba da bude žena. A to je moguće tek kad prestane da bude riba, u ribnjaku sa drugim ribama.
Kad proglasi da je van konkurencije. Zato što je jedinstvena.
