Šta je realno
Realno je ono što jeste – pre svega, sagledavanje kako stvari stoje. Žena ima mnogo uloga u svom životu. Obrazujemo se, imamo brojna interesovanja, ostvarujemo svoje ambicije, sledimo svoje snove, a istovremeno maštamo o pravoj ljubavi, o muškarcu pored koga bismo bile ispunjene i srećne, koji nas nikada ne bi izneverio i izdao, koji bi nam obezbedio i mir i uzbuđenje kakvo želimo u različitim aspektima svog života. Hoćemo sve, jer možemo sve i onda očekujemo da muškarac bude uz nas u svemu i da bude sve za nas. Supermen, pored koga nam ništa ne bi zafalilo, i pored koga nam niko drugi ne bi bio potreban. Ali, da li smo mi spremne da budemo sve jednom muškarcu?
Savetnica, prijateljica, ljubavnica, serviserka njegovih potreba, majka njegove dece, podrška u svakom trenutku i da pri tom ispunjavamo i sve ostale svoje potrebe i interesovanja? A njemu možda uopšte nije potrebno da mu budemo sve, nego samo želi ženu koja mu je na raspolaganju, što opet nije realno, jer su žene danas mnogo više od gejše koja je tu da oplemenjuje život muškarca, da ga uzbuđuje i umiruje, pruža mu utočište i samozaborav u trenucima opuštanja. Realno je da svako od nas mora da ostvari svoje „sve“ da realizuje sebe u raznim životnim aspektima i da u vezi postavi prioritete i postigne razumne dogovore i kompromise. Niko ne može da bude odgovoran za sreću i blagostanje onog drugog, ali jedno drugom možemo uvećati sreću i blagostanje, nudeći razumevanje, praveći ustupke, negujući nežnost i toplinu. Jer ako mi uporno želimo da imamo muškarca – duha iz lampe koji ispunjava sve naše želje, a oni uporno žele da imaju samo ženstveni deo žene podređen muškarcu i ne zanimaju ih naše ambicije, snovi i očekivanja – žele gejšu, onda smo u problemu. Ne možemo da dobijemo to što hoćemo, ne možemo da pružimo to što se od nas traži, frustrirani smo, neispunjeni i nezadovoljni i prebacujemo jedni drugima krivicu za to kako se mi sami osećamo.
