Kada ignorišete signale, pravite kompromise sa sobom – pristajete na to da lažete sebe, da biste sačuvali iluziju koja vam je prijatna i obezbeđuje vam još neko vreme koje možete provesti u oblacima. Ponekad, ljudi to čine svesno, ali češće samo pakuju jednu laž preko druge i lažu sebe i o tome da ne lažu sebe i da nemaju posla sa iluzijama i očekivanjima, da ne znaju da će se na kraju prizemljiti – i to ne tako što će se dočekati na noge, nego će se valjati u blatu.
To je mesto na koje dospevamo ignorišući signale upozorenja. Pre ili kasnije padamo sa ushićujućih visina u ponižavajuće ponore. Tresnemo na zemlju i ostanemo da ležimo u prašini. Ali čak i tada, u tom položaju u kome nemamo dostojanstvo koje bismo zadržali, umesto da se suočimo sa svojim „slepilom“ češće i radije posežemo za samosažaljenjem i preuzimamo ulogu žrtve, nastavljajući dosledno da zavaravamo sebe.
View this post on Instagram
Kada to radimo, odričemo se svoje svesnosti i njenog najvažnijeg alata – intuicije, osećaja, dubokog unutrašnjeg znanja o istini sa kojom smo povezani na nivou bića. Biramo da ne verujemo sebi i da ne poštujemo ono istinito o sebi, „prodajemo dušu“ iz gluposti, tvrdoglavosti, ali uglavnom iz straha od povređivanja.
Međutim, signali koje nismo uvažili uvek ukazuju na problem koji eskalira, naboj koji narasta, toksičnost koja nam oduzima energiju, ili nas čak dovodi u životnu opasnost. Dakle, na kraju obavezno bivamo povređeni i doživljavamo baš ono što smo hteli da izbegnemo. Na kraju, uvek znamo da smo još na početku osetili kako će se stvari razvijati i da smo to mogli da izbegnemo, da smo reagovali na crvene zastavice, umesto što smo ih ignorisali.
Pa, ništa vas ne sprečava da savladate tu lekciju – imate od koga da je naučite.
Naslovna fotografija: instagram.com/soundslutty
Brankica Milošević
