Neću više da biram manje zlo, ni u čemu. Ni u dnevnim sadržajima, ni u odnosima, ni na izborima. Ne postoji manje i veće zlo. Zlo je zlo. Birajući manje, činim isto što i oni koji biraju veće, uvereni da biraju dobro. Pa još i gore, jer svesno biram zlo, dok su oni uvereni da su na suprotnoj strani od mračne. Sarađujem u silovanju sopstvenog mozga. Mora da su na to mislili sa onom mutnom odredbom u (nekom) zakonu koja govori o “prećutnom pristanku na seks” i mora da je taj prećutni pristanak dijagnoza većine sveta koji me okružuje i koji pokušava da me apsorbuje.
“Ćuti, nije nam loše, uvek može da bude i gore” poručuje taj svet, posredno i neposredno, silujući moj mozak subliminalno i analno, dabl penetrejšn. Čista pornografija.
I to se dešava svaki put kad mi popusti pažnja, kad nisam sigurna u sebe, kad pravim kompromise. Bilo je lako isključiti TV i ostati u blaženom neznanju o gomili dnevnih gadosti o kojima ljudi pričaju. Ali ne mogu da isključim ljude, koji neprestano šeruju toksičan otpad, uživo i onlajn. I izgleda da su sasvim zadovoljni time i da se uopšte ne osećaju kontaminirano i ne uviđaju svoje saučešće u zlu.
Ne mogu da ih pobedim. Ali mogu da im se ne pridružim. Mogu da ne budem saučesnik u zločinu nad sopstvenom svešću i savešću. Mala svakodnevna zla mi mogu biti nametnuta, ali ne moram da ih biram i ne moram da pristajem na njih. I mogu da nerviram one koji će pomisliti “ma šta si ti bolja od nas”. I mogu da se ugledam na bolje od sebe, umesto da me nerviraju.
Naslovna fotografija: instagram.com/fasheditorials
Aleksina Đorđević
