Ovo je jedna teška priča. A opet, možda je teška samo meni.
Znam da nije uobičajeno da se započne sa napomenom. Valjda napomene idu na kraju, tako treba. Ali kako u ovoj priči akcenat nije na onome što treba, već na onome što biva i postoji nezavisno od potrebe, želje i smisla, onda je to u redu, čini mi se. Zar je na kraju važno što ću tokom pisanja ove priče prekršiti pravilo i započeti sa napomenom, kada sam tokom njenog stvaranja prekršila mnoga?
Na početku našeg poznanstva pokušali smo da budemo u vezi, ali smo završili u fragmentima. U pauzama naših fragmenata nije bilo ničega. Čak ni čekanja. Pokušali smo da budemo tu, uvek i bezuslovno, ali smo iznova i iznova završavali na suprotnim stranama. Pokušali smo da dajemo koliko smo uzimali, ali nismo umeli. Čudno je kako smo se tako slepo čvrsto držali za nešto što je tako retko bilo ono što smo želeli da bude, a jesmo, predugo.
Ćutali smo kada je trebalo vrištati, stajali kada je trebalo trčati. Pohlepni i gladni rušili smo i gradili jedno drugo, i zidove koji su nas razdvajali, samo da bi imali preko čega da pređemo putujući jedno ka drugome. Umorni i prazni uvek bi odustajali. Tako je kada predugo hodaš pogrešnim putevima, svestan da samo kradeš vreme onom drugome.
Taktikom i strahom kaljali smo sve ono lepo što je moglo da postoji, što je nas je svaki put tom zastrašujućom brzinom spojilo samo da bi nas rasturilo. I taman kad pomislim da se istrošila i poslednja mrva onog istovremeno prelepog i užasnog osećaja koji si umeo da stvoriš, vratiš se. I vratiš me. Samo da bi ponovo istrošili jedno drugo i isparili, negde u vrtlogu neizrečenih misli, praznih reči i savršenih momenata apsolutne tišine.
Živeli smo za te momente. Oni su nam govorili da je nekako sve onako kako i treba da bude. Sve dok više nije bilo.
Kao u filmovima, u masi ljudi naša tela su razdvojena, izgubljena, odnešena životom daleko od onog drugoga, dok grčevite prste još uvek pružamo jedno ka drugome. Besmisleni pokreti besmislenog odnosa.
A kao da svaki susret ponovo razgrne sve što se skupilo, tu, između. I ljutnju, i strah, i vreme, i pitanja. Utiša buku. Otera ljude, i misli. I ponovo vidim, sasvim jasno. Tek da pomislim da smo tu. A onda ponovo prevlada taj ponos, sujeta. Ponovo pravim planove, ponovo spajam fragmente našeg odnosa ne bi li ga pretvorila u nešto bezgranično.
Ti i ja, mi živimo na granicama, znaš li? Na tankoj liniji između volim i plašim se otplesali smo stotinu života, savršenih, najlepših. Prekratkih.
Mislili smo da ćemo naučiti, da će nam vreme i godine pokazati. Svaki put smo bili sigurni da umemo, ali svaki smo prevarili, izigrali, napustili. I kao da su nas u tim momentima razdvajali svetovi.
I nikada nisi ni na početku ni na kraju. Početka se ne sećamo, a kraj se ne sluti. Tu smo negde, u fragmentima. Na nekom mestu van vremena i prostora, gde nema čekanja. Niti pitanja. Sve dok ne krene sve opet, ponovo.
Pokušaćemo da budemo u vezi. Ali ćemo završiti u fragmentima.
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
