Hoću da vam ispričam jednu priču. Priču o tome kako srce ima nekoliko života i nekoliko smrti. Priču o tome kako sve prethodne ljubavi i životi neizbežno nestaju pod naletom novih. Priču o začaranom krugu u kom se neprekidno vrtimo. Volimo, gubimo, gubimo, volimo. Ništa nije tako varljivo i nestalno kao ljubav. Posle svake ostaće vam sećanja na nju, ali videćete, vremenom i ona nestanu u vrtlogu zaborava. Scena je spremna za neka nova, ako se ne varam.
Moje srce ima sedam života, tako su došapnuli mojoj mami kada sam izletela iz njenog stomaka još u bolničkom liftu. Na rođenju svako dobije nekoliko života za svoje srce, neko dobije samo jedan, neko na desetine, sve zavisi sa koje smo zvezde pali. Životi našeg srca neraskidivo su povezani sa našim umom i celim bićem, ali udišu drugačiji vazduh nego naši pravi životi, daleko su ranjiviji i iskreniji, a kada se okončaju, često zaboravimo da smo ih uopšte živeli.
Brzo sam se rodila, brzo i živela. Brzo sam pričala, brzo koračala i brzo volela. Valjda sam zato i uspela da vrlo brzo potrošim većinu života svog srca. Uglavnom sam ih nesvesno bacala na male i ne tako spektakularne ljubavi, sa obaveznom gorčinom, ponekom slanom suzom i previše često osakaćenom sujetom. Znate, svako bi pomislio da će moje srce, sa toliko života, biti nešto pametnije. Niko me nije upozorio da je srce slabovido, sklono opsenama i da voli da živi u sopstvenoj zabludi. Bez uputstva za upotrebu, srce i ja smo se u duetu grdno prevarili nekoliko puta.
Dopustite nam na časak da se prisetimo života koji smo najviše voleli. Uglavnom, sećanja na prošle živote nisu dugotrajna, blede negde na sredini sledećeg. Međutim, ova su još sveža, pošto je reč o pretposlednjem životu. Šestom, dakle. Mislim da je bio boje moje indigoplave haljine na toplom junskom danu, i iza njega ostao je skroman testament – jedan album pun sećanja. Na vetrom zamršenu kosu, tortu od maline, šezdeset četiri stepenika do njegovog praga, španske note, duge šetnje, miris koji je doneo sa okeana i na još gomilu sličnih tričarija. Ne bih dužila, svačega tu još ima – znate i sami kakvo je skladište ljubav.
"Tamo gde govori srce, nije pristojno da razum stavlja svoje primedbe."
Ne samo što je moje srce najviše volelo svoj šesti život već ga je najduže i živelo. Bilo je pakleno teško naterati ga da se oprosti od njega. Ništa, čini mi se, nije tako strašno kao kada više nemaš nekog koga si nekada tako divno imao. Držiš se za neka stara olinjala sećanja, uživajući u njima kao u podgrejanim ostacima jučerašnjeg ručka ili scenama starog filma koje već godinama znaš napamet. Mogli smo, naravno, i da krenemo napred, ne osvrćući se za sobom i dopuštajući samo u retkim trenucima da se setimo dok potpuno ne zaboravimo. Ali moje srce silno je želelo da živi u dahu blještave prošlosti, pa je dugo ostalo indigo boje, uporno pokušavajući da spreči odlazak u naredni život. Tako je ono, pohabano i izbledelo, tumaralo naokolo sa odavno isteklim rokom trajanja, gubeći smisao za stvarnost i bitišući u lokvama predivnih sećanja. Htelo-ne htelo, na kraju je nerado izdahnulo slomljeno na hiljadu mesta. Došlo je vreme da dobije novi, još neoštećen, nadom prožet život i novu boju, nove uspomene, lica, predele i dodire.
Život srca, kao i ljudski život, neumitno teče dalje dok se ne susretne sa najprirodnijim završetkom jednog ciklusa – smrću. I to nije tužno ni razočaravajuće, niti iziskuje suze, jer je smrt srca zaista samo novi početak i obećanje za srećnije dane. U novom životu srce polako gubi stare strahove i stare boli, koji će izviriti iz najskrivenijeg kutka u našem biću samo onda kada nas neka setna melodija stvarnosti podseti na neki od prošlih života. Ali nove ljubavi i novi osmesi odneće pobedu, jer “svaka nova ljubav prva je ljubav”.
Stefana Pavlović : “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smijeha i suza, gdje nikad ne vlada red, gdje ima i svađe, i pjesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unaprijed! “
