U ovom našem malenom Beogradu postoje ljudi kakve niste ni sanjali. Ni u lepim snovima, ni u ružnim. Nekako čudno i nametljivo, no opet neprimetno, oni postoje, ispred očiju svih. Ja mogu to da vam potvrdim, jer ih znam i pripadam im.
Behu tako pre nekoliko godina neka sasvim posebna deca, koja su odlučila da se sastanu u jednoj gimnaziji na jednom jako ružnom mestu. U pitanju je pijaca na Zelenom vencu, tamo gde vam se uvek nekako čini da je prljavo i puno manijaka. Beše tu (i dalje na istom mestu stoji) jedna zgrada, za neku posebnu, nadarenu decu, mahom ženskog pola, koja misle da svašta znaju. Ispostavi se, kao što tako obično i biva, da ne znaju ništa, te da će svake godine koju tu provedu shvatati kako sve više uče, a ipak i dalje ništa ne znaju. Pritom, ne mislim na školsko gradivo. Mislim na život.
Školsko gradivo su, manje ili više, znali. Ostalo je u tim malim glavama i dugo nakon što su napustili Zgradu. Verovatno će ostati tu zauvek, jer oni su ipak učeni da su bolji od drugih. Da su najbolji.
Na samom početku, u jednom odeljenju, sastavljenom od 25 blago čudnih osoba, našle su se četiri devojčice. Iz današnje perspektive, rekla bih da nisu bile ništa čudnije od ostalih, čak naprotiv. (No, kada su u pitanju klinci koji uče starogrčki, latinski i antičku mitologiju kao glavne predmete i u iste se kunu, morali biste razmisliti dvaput.) Nađoše se tako tu, u gomili potpunih kretena, čast izuzecima. Prepoznale su se po grotesknim ogrlicama sa kojekakvim simbolima koje su im visile oko vratova, te velikim, teškim čizmama. Eto, tako, našle su se, potpuno različite, do te mere da jedna sa drugom veze nemaju. Krenule su, ne znajući ni kako ni zašto, da sazrevaju, rastu i formiraju se jedna sa drugom. Zadesilo se, eto, da je sredina u kojoj su se formirale najčudnija koju možete naći bilo gde u okolini. Kada se na jednom mestu nađu doktori nauka, specijalizovana gimnazija, deca sa trocifrenim koeficijentom inteligencije, bunt, godine eksperimentisanja sa svime i Zeleni venac, dobijate jedan fantastičan, skoro pikasovski, sado-mazohistički portret. Odvratan, a tako lep. Razvija vam sve moždane funkcije, ali gasi one emotivne. Širi ljubav prema lepom, ali i mržnju prema glupom. Vraća u prošlost i poriče budućnost. Pruža vam najveće moguće gramatičko znanje i hrani vas mizantropijom kojoj granica nema. Zvuči hiperbolisano, prenaglašeno, glupo i nemoguće. Svima koji to nisu osetili, tako i jeste. Ovim ostalima – potpuno je stvarno, određuje za ceo život i nedostaje.
One četiri devojke sa početka priče više odavno ne postoje kao entitet. Jedna od njih je na samom startu bila stidljiva, zatvorena iza čeličnih rešetaka i mirna. Kasnije, kada se otvorila, pokazala je koliko je šarena, pozitivna, borbena, a u isto vreme tvrdoglava, histerična i detinjasta. Kao inicijator najglupljih ideja u datim trenucima, bila je ona koja sanjari, veruje u nemoguće, voli prirodu i trči za leptirima. Ima najlepši rukopis na svetu i ogroman talenat za fotografiju, ali i potpuno nerealno optimistično shvatanje sveta. Stoga, školu je završila vanredno, godinu dana nakon ostalih. Na putu je da ostvari svoju ambiciju da postane učiteljica. Promenila se, reklo bi se. Na bolje – za nju i ostale. Putuje, fotografiše i uživa u svemu u čemu želi. Kontakta sa ostale tri ima retko – daljina čini svoje. No ipak, nekada je bila deo četvorke. Onaj deo sa kojim se najiskrenije smeješ.
Druga devojka, na samom startu nasmejana i pričljiva, socijalni guru ostale tri, pokazala se potpuno drugačijom. Najkrhkija od njih, sa najmanje samopouzdanja, na samom kraju se pretvorila u monstruma. Postala je zatvorena u sopstvenu vezu, najpre nesvesna, a potom nevoljna da uzvrati na trudu svojih drugarica da ostanu pored nje. Danas, ona je tamo negde, prosečan student sa prosečnim životom i dečkom ispod proseka. Bila je ona kojoj se najviše pažnje poklanjalo, ona koja je spajala. Bila je ona sa kojom najiskrenije pričaš kada imaš problem. Postala je ona od koje se napokon odustalo i koja više nikom nije važna.
Treća devojka, večiti kontraš i mazohista, studira prvu godinu istorije. Uporna je, iako je najlenja osoba na planeti. Zatvorena je, nekonvencionalna, sa istančanim, ali preuskim ukusima za sve stvari. Na nju je uvek moguće osloniti se, osim ako vam istovremeno pozli u noćnom autobusu. Sa njom je moguće raditi sve, čak i biti ono što zaista jesi. Ona i poslednja devojka i dalje su najbolji prijatelji.
A ta poslednja… pa, šta znam. Eto, mogu vam reći da nije prijatna, da je mala, riđokosa, opsednuta Britanijom, mizantrop, sarkastična, iskrena, te zbog svega toga ne baš loveable. Niti to želi da bude. Sa njom uvek možete iskreno da budete negativni po pitanju bilo čega, jer katkad u tome zaista uživa. Kao i prethodne tri, i ona je pesnik. Puši dve kutije cigareta dnevno i dopuje se kofeinom. Teško zamišlja sebe bilo u ruralnoj sredini, bilo u blizini insekata. Ona bi bila ova što se probudi nedeljom pa otvori jednu staru kutiju iz koje ispadne gomila starih fotografija. Ona nije tužna, niti nostalgična i setna. Praznina je tu sa razlogom. Ona traži nešto, jedan papir. Ispod slika i papira punih prepiski sa časova, nalazi papir. Njena pesma. Omiljena. Imala ju je prepisanu ali nije mogla da nađe originalni papir. Ta pesma je poslednja koju je napisala dok je bila u toj školi. Nema nikakve veze sa istom, ali je podseća. Zato ona sedi i piše ove redove. Ljudi se ne menjaju, pa je ona i dalje pesnik. A pesnici pričaju priču. Na svoj način. Kako Grci kažu, prozaisti idu pešice, dok se pesnici voze kolima Muza.
Ja volim oba puta. Volim da pričam priču. Stoga, mislim da je jedini prigodan način da ovu završim – pesnički.
Baš ovako.
Moji detinji snovi
oči boje suve zemlje
što je gorela pod vrelom krvlju koju si nehajno prosipao za sobom.
Beskrajna ulica bez zvezda i Meseca
i zgrčena ruka
puna tvojih mirisa
i otkinutih delova tvog tela
koje sam otrgla kad si odlazio iz sna.
Poslednja stanica i voz od milion vagona.
Tvoja velika šaka prikovana za belu košulju
pod kojom krijem struk.
Uz širok osmeh poklanjaš kutijice sa mašnom
svakome ko nam stane na put.
Metak sa tvojim potpisom na njemu
I tragom mojih usana.
Brižljivo upakovan i pažljivo udenut
u svako čelo.
Izlazim sa perona.
Prilaziš iza leđa i ovlaš mi dodiruješ prste.
Trčim.
Da me ne sustigne strah.
Andrea Rajić – ljubitelj antičke istorije, kulture i umetnosti. Istovremeno, obožavalac gradskog načina života. Kad bi mogla da bira, život bi joj se sastojao od mode, muzike, književnosti i pozorišta. Interesovanja joj se često proširuju, te se dešava da ne zna šta želi ali uvek zna šta ne želi.
