Krevet je nešto najličnije što imamo. Naš privatni raj. Mali kutak, mesto za relaksaciju, opuštanje, za oporavak tela i duše. Ova stvarčica je u mnogim kulturama i kroz vreme bila najvažniji komad nameštaja i statusni simbol.
Nastajale su razne priče i misterije koje su se vezivale za krevet. Uspavana lepotica je pravi primer za to. Pa i sirota Crvenkapa se šokirala kad je umesto svoje bake u krevetu zatekla zlog vuka. Tu je i čuvena priča o princezi na zrnu graška, potom i priča o tri ljuta medvedića.
Što se tiče mog, ali i tuđih kreveta, mogu da se prisetim nekih događaja, lepih i manje lepih. Jedan krevet i dalje držim u dragom sećanju uprkos okolnostima koje su sprečavale da taj događaj bude savršen.
Bilo je to ne tako davno, u malom studentskom stanu, skučenom i svakako neprivlačnom prostoru koji je svojim enterijerom molio za malo svetlosti i pozitivne energije. Za mene, sve to je bilo totalno nebitno. Da li zbog podivljalih hormona ili zbog alkohola, obuzeo me je osećaj sveopšte miline. Nikakva kiša, strah, jeza ili trema zbog sutrašnjeg ispita nisu mogli da naruše tu prijatnost i draž. Sigurno je zbog njega, moje studentske ludosti zbog koje sam duže ostajala na predavanjima i sa čežnjom čekala momenat da mi se neobavezno javi i ostavi za sobom sanjive poglede i zaljubljene uzdahe. Tada, ništa nije bilo bitno. Soba je bila loše okrečena, vonj od cigareta i prokrijumčarenog alkohola nije izostajao, a taj krevet, sa napuklim žicama i rasklimanim nogarama nije ulivao nadu, za bilo šta – razgovor, zagrljaj, poljubac.
Kažu da je krevet neizbežan za sve one bitne i nebitne trenutke. Čim stigneš iz porodilišta, okuplja se tvoja luckasta rodbina na čelu sa brbljivim tetkama i strinama govoreći one smešne gu-gu reči. Na kraju, prerasteš neke stvari, i dođeš u situaciju u kojoj zamisliš i očajno želiš nekog pored sebe. Skrojen po tvojim merama, ali najvažnije da ispuni prostor u tvom krevetu.
Sve dok ne dođeš do tog trenutka ostaje ti kratkotrajna iluzija, to neprestano drhtavo iščekivanje zbog nekog tamo lika, njegovog prisustva i aure koja lebdi oko vas. Kad se prisetim kakve budalaštine sam radila samo da bi me pogledao, prokomentarisao ili mi se javio! Nisam se pokajala. Bila sam srećna, njegov pogled je bio dovoljan da zadovolji moju čežnju i melanholično stanje.
Tada je i taj najružniji, najofucaniji i najneprivlačniji krevet poprimio karakteristike svemogućeg, najboljeg i neočekivano najudobnijeg kreveta. Nisam žalila ni za čim, najlepši snovi su se ostvarili u najlepšem kutku sveta. I sada, kad sam ozbiljnim koracima krenula u život, nestrpljiva da proživim nove segmente, kapiram da mi nešto fali. Možda taj osećaj, iluzija, nada? Ne. Fali mi taj krevet, propao, skunjen i neudoban. Samo da mu se vraćam, iznova i iznova. Bez ustručavanja i stidljivosti. Ludosti nema leka, a prva ludost se pamti večno i godi vašem zaljubljenom, mladalačkom srcu.
Makar vas i žuljao krevet.
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli, bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, do skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” (Coco Chanel).
