Ne postoje stalni neprijatelji, postoje samo stalni interesi – afirmisana je deviza koja dominira savremenim kameleonskim društvom. Nekada ugovor koji se potpisivao srcem a raskidao suzama, danas sve više postaje samo zgužvani papir unapred poznatog scenarija.
Da li hronično nezadovoljstvo centrifugalnog potrošačkog društva, ili samo logična posledica nove instant civilizacije, tek, prijateljstvo se našlo na ivici istrebljenja. Postalo je roba potrošne kategorije. Iskoristi i baci. Ne osvrći se. Nađi novu žrtvu. Pardon, prijatelja.
Nikada ta reč nije tako olako prelazila preko usana, nikada joj nije bilo potrebno manje vremena da se izrodi, a onda, posle prve nesuglasice, zajedno sa teškim rečima padne u zaborav. U međuintervalu na snazi je uzajamno iskorišćavanje, ledena proračunatost uvijena u široki holivudski osmeh i ušećerene nadimke. Metastaza bratimljenja i kumovanja na svakom koraku.
Šta se dešava sa komunikacijom? Izgleda da perfektno vladamo selektivnim sluhom. Vode se unakrsni monolozi dok svaka glava lebdi u oblaku sopstvenih problema. Preopterećenost koju nameće svakodnevica, mislite? Sitnosopstvenički stav, kažem. Talasi tehnoloških revolucija na obale čovečanstva izbacuju emocionalnu distanciranost a međuljudske odnose mahom svode na površnu import-export relaciju. Relativizacija do banalnosti uvodi nas u odaje sive zone bez smisla. Bliskost iziskuje posvećenost, a floskula da vremena danas ima dovoljno tek da bi se konstatovala otuđenost, održiva je koliko i svaki drugi nevešto iskonstruisani izgovor. Kako je moguće da se toliko slabo poznajemo? Prijatelj je iz kategorije cilja neosetno skliznuo u kategoriju sredstva.
Prijateljstvo nije gromoglasan aplauz kada se već proslavlja pobeda. Njegovi temelji su odricanje i zalaganje. Otvorenost. Odgovornost. Spremnost da nesebično delim tvoju tugu a slavim i veličam tvoj uspeh. Da te moja sigurna ruka zgrabi za izgužvani okovratnik i baci na sigurno tle u momentu kada lelujaš na ivici bezdana. Ruka koja će bezrezervno priteći u pomoć onom ko je nesposoban da uzvrati.
Da li smo postali suviše nestrpljivi da bismo bili nečija potpora i oslonac? Da bismo, izdignuvši se iznad sopstvene loše volje, čuli i neizrečeno – jer artikulacija govora nije ništa bez umetnosti slušanja? Da bismo imali nečiju pažnju bez automatskog polaganja ekskluzivnog vlasničkog prava? Ili je bolje ne rizikovati da se dotični u jednom trenutku samo odmakne i za sobom ostavi pustoš. Prijatelj je titula najvišeg ranga – prijatelja biraš sam pa razočaranje utoliko više boli.
“Prijatelj je onaj koji ulazi kada je čitav svet izašao.” Izgleda da je došlo vreme da se podmazuju vrata.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
