Mnogo žena se slatko smejalo na tweet koji će se ovih dana verovatno besomučno šerovati. Kaže autorka: Komentator utakmice je opisao moj ljubavni život: evo prilikeeeee iiiiiiiiii… NIŠTAAAA!!!
Nije li urnebesno? Najviše zato što je tako tačno!
Koliko puta ste se našle u poziciji da postignete zgoditak, kad ono – ništa?
Svejedno koliko ste vremena provele na poziciji, promašaj je promašaj, došao on pre ili kasnije.
Zašto smo, pobogu, toliko lude?
Kako da promenimo taj koncept pozicije iz koje očekujemo pogodak, a postižemo promašaj?
Tako što ćemo manje biti žene?
Sve mi se čini da nam nema pomoći.
Kako da ne pomislimo svaki put da je ovo prilika?
Baš kao i ona prošli put.
I pretprošli.
Pa dobro, i onih pet puta pre toga.
Da li suštinski grešimo kad svaki susret sa muškarcem koji u nama pokrene neki naboj posmatramo kao priliku?
Za šta priliku?
Pa, to se pitanje uopšte ne postavlja.
Priliku za vezu punu ljubavi, razumevanja, poštovanja, strasti, prosperiteta, međusobnog podsticanja i rasta, vezu koja je prava, duboka i prožimajuća, koja vodi u brak i zasnivanje porodice.
Koliko zaprepašćuje to što su naše prilike zaprepašćene našim doživljajem prilike, pa se brže bolje potrude da nas razuvere da je veza sa njima uopšte veza, a kamoli prilika za nešto više?
Koliko je ludo to što muškarac koji nam se dopao, potrudio se, šarmirao nas i odveo u krevet, u celoj priči vidi samo priliku za dobar provod, a mi odmah vidimo priliku za ljubav?
Koji to potencijal mi prepoznajemo odmah?
Ili samo uporno potencijal mešamo sa potencijom?
Oni strogo dele žene na one koje bi karali (sve) i na one koje bi šetali kao svoje devojke (ne nas).
Oni potcenjuju na taj način i sebe i žene.
Da li bi stvarno kresnuli bilo koju ženu, u odgovarajućem raspoloženju (pijanstvu)?
