Kroz žičanu ogradu ega protiče struja principa. Na karauli karaktera, principi su na mrtvoj straži. Pucaju bez upozorenja.
Šta se čuva sa tolikom predostrožnošću?
Šta se brani po svaku cenu?
Verovatno nešto što inače ne bi moglo samo da se odbrani i što bi u napadu bilo poraženo. Ugaženo. Osvojeno. Porobljeno. Preinačeno. Ubijeno.
Šta li je to? I zašto je toliko dragoceno, da ga treba čuvati i braniti teškim naoružanjem?
Pa, nemam pojma.
Ja znam samo za slobodu.
Ali.
Šta ako je i sloboda samo princip?
Oružje koje mi je najlakše primeniti, jer je primereno mom karakteru?
Jer moj ego ne trpi električne ograde, nego pliva u slobodi.
Ne znam čemu služe principi. Niti sam sigurna u čemu se razlikuju od neprincipa, ili šta je ono suprotno principu...
Kad se nađem u situaciji, pred odlukom, u borbi, ja se ne branim i ne plašim se da poginem. Računam na to da sam slobodna da odaberem propast, ako je to put na kome lakše dišem.
I sad sam zatečena mogućnošću da i ja samo sledim princip. On, doduše, ne stražari na zidinama i ne puca u protivnike, ali sve oko sebe ljuto izaziva da se suoči sa svim u meni.
Onda, šta je to u meni što će da se izloži tamo gde se svi brane?
Što će da se odbrani, tako što će svakoga da izazove ludilom ili hrabrošću.
I da li će to u meni posle napada ostati nepromenjeno, neugaženo, neosvojeno?
Neće verovatno. Ali, ni ne treba.
A da li će naoružani odbraniti to svoje krhko i dragoceno od svakog uticaja i promene?
Neće verovatno. A i ne treba.
Odbrana je uzaludna, principi su besmisleni, ego je lomljiv. I šta god činili da ostanemo isti, na sigurnom, nepoljuljani, nećemo uspeti.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
